Devojčice u belim haljinama

Rodio sam se, ne znam zašto, niti kako, ne sećam se ni gde je bio taj veličanstveni trenutak, ni ko me je prvi ugledao, pomilovao po glavi, sa kažirpstom i srednjim prstom uhvatio za nejake nožice i prvi pucuno po guzi...ne sećam se ni kako sam reagovao, šta sam tom prilikom rekao...mora da sam žestoko opsovao jer ta dva-tri šamarčića i danas osećam. Posle su mi tek kazali da sam bio jedino muško sa devet prelepih devojčica, izgleda da sam bio veoma ružan. Kasno sam prohodao. Po onom kršu nije mi padalo na pamet da čim ustanem i krenem razbijem glavu. Svedoka imam na pretek. Zato sam pribegao novoj, samosvojnoj, veštini veslenje po kamenju, iako more nisam video i nisam znao šta je to veslati, ova veština mi je, u lanenoj beloj haljinici, polazila za guzom. Od kamena sam je odlepio kad sam video neobičnu pticu šarenih boja koje su zvale da poletim za njenim tragom. Sve je bilo u skladu, njena pojava je ipak malo odudarala od kamenog sivila i to me je dovodilo do ushićenja da se propnem, da je dohvatim i spoznam bitnost stopala, kolena i kukova. Jednom zalutah u ogromnu šumu gde sam sreo devojčicu u istoj beloj haljinici, pevala je tužnu pesmu o ptici „dodirnula bih tvoje boje al’ su male ruke moje...“ a ja bih za njom ponavaljao dižući ruke u zeleno nebo. I onda sam zapravo progovorio. Naučio sam jezik zmija „ ssssssss....zzzzzzz....mmmm...“ , da ih gledam pravo u oči i ne dišem kad sa kamena zaprete nežnim ugrizom, visoko uzdignute glave, raširenih čeljusti, ne da bi naškodile okolini već da bi se odbranile od onih koji ne znaju njhov jezik. Naučio sam govor kamena „ cong....cing....cang...tuuup...lup....“, onog kamena, što se čitavu večnost druži sa crvenom zemljom i čiji miris posle kiše nozdrve vuče u budućnost. Kamen me je naučio da hodam i govorim. Naveo me je da sretnem još jednu devojčicu, u beloj haljinici duge zlataste kose, među belim, tek rođenim, jaganjcima. Sedela je na kamenu obraslom travom i tepala jagnjadima, utopljavajućii ih u naručju, „ anđeli majušni...anđeli tanjušni...“. Nisam ništa ponavaljao, al’ sam zapamtio. U toj čistoti mi se na potiljku zatrovala krv. Niko da kaže šta se zbiva, odakle nesnosni svrab. Baka je govorila da me je neko urekao dok sam bio sa pticom, zmijama, jagnjadima, devojčicama, kamenjem...neko je pomislio zlo i da ga „vrag odnio...“. Bolnica je bila jedini lek iako je baka imala stotine melema, najlekovitiji su bili njen tihi glas i nežno milovanje. Krv mi nije dala da spavam s’ muškima, bežao sam u sobu kod dvanaest devojčica, zavlačio se u krvete i ćutao, i , niko nije mogao da me nađe...i u belim haljinicama šetali bi kroz borove i čemprese, pevali neku pesmu koje ne mogu da se setim jer je odletela sa jednom devojčicom za bojama ptice, u plavo nebo....Otac mi je laktove učvrstio kartonom, u kom su pakovane konzerve goveđeg mesa, da ne češem potiljak, da ne procuri zatrovana krv, da se ne setim devojčice u beloj haljinici. A, sećam se. I , srešćemo se.

Mikele

Miodrag Miško Petrović : rođen je 4. septembra 1946. godine. Diplomirao slikarstvo na FLU u Beogradu u klasi profesora Stojana Ćelića,1975. godine. Treću godinu je studirao u klasi profesorke Ljubice Sokić. Član ULUS-a od 1976. godine.Od 2004. do 2007. godine bio je predsednik ULUS-a. Živi i stvara u Beogradu.

Libartes

Prikaz i izbor iz zbirke pesama Dušana Kresovića
Međurečje i morski povetarci

Treperenje ploti
Piše: Marijana Nikolajević

Prikaz i izbor iz zbirke pesama Dušana Kresovića Međurečje i morski povetarci Brankovo kolo, Novi Sad 2011.

Uočljivo je da je na savremenoj književnoj sceni pored obilja realističkih scena, a često i nepotrebnih vulgarizama (gde polni organi i psovke pretenduju da budu opšte mesto!), kao i ad hoc pesmica o politici i beznačajnostima svakodnevnog, prisutno je, jednom rečju – obilje ničega. Sve je prolazno što je ljudsko a prolazno je upravo zato što je ljudsko. Ali, čovek kao biće ma koliko da je prolazan toliko je i neprolazan. Ostavlja trag. I upravo zato, poezija kao sintaksička, semantička i muzička celina jeste i više nego čovek – ona je njegov trag. Kakav trag ostavlja poezija Dušana Kresovića? On piše, naizgled ne tako modernu poeziju, koristi ’’obične’’ reči ali ih kombinuje tako da deluju oneobičeno. No, nije li to klasično pisanje poezije? Danas, u onom gore navedenom obilju ničega – nije.

Kresovićev izraz, usred sažetosti prividno deluje hermetički. Moglo bi se reći da njegov izraz pomalo podseća na Popu i cilus iz Kore, Daleko u nama. Ali, opet pored ’’prividne’’ hermetičnosti, pažljivi čitalac vrlo lako može da uoči pravi smisao njegove poezije.

Zapravo, ono o čemu piše Dušan jeste ’’doživljaj’’ žene u sopstvenoj, a opet, imaginarnoj ploti. Dakle, Eros u pesmama. Upravo to je ona razlika od savremenog doba i današne poezije. Eros je lišen monotonog mehanizma koje je počelo nesnosno da škripi u umetnosti. Toliko škripi da zaglušuje a u buci se ne razaznaju zvuci dok su čula zbunjena. Lirski subjekat se udvara ženi, zanesen je njenim čarima. Zato se i sama zbirka zove Međurečja i morski povetarci. Večiti princip muškarca i žene, ali u ovom slučaju, lirski subjekt dočarava svoju želju i poseže za užitkom. Jedna čulna, ne toliko raskošna čulnošću, ali vrlo čulna poezija. Gotovo se može osetiti želja lirskog subjekta, ali ne i burna, mladalačka, već tiha i postojana, rastapa se kako i sam pesnik kaže, kao ’’plazma u čaju’’. Žena kojom je zadivljen lirski subjekt je božanska ali i raskošna, idealizovana. Moglo bi se reći da je poetika u Međurečjima i morskim povetarcima, čulna ljubav dvaju odraslih, sazrelih bića. S druge strane, imamo klasični princip u poeziji: On zavodi ali nje nema, nema joj crta lica, ona je samo princip Žene a ne konkretna žena. Možemo osetiti njenu kožu, njene usne, ukus poljupca, miris, pokret, ali nje kao ličnosti nema jer je u prvom planu želja, razigrana plot usidrena u stihu. Žena je božanska:
‘’zapamtih joj pokrete stomaka izazvane kukovima
(…)u tom ritmu plesao je toranj crkve’’

Tu je Eros ne samo naglašen, već i sakralizovan. Otkud crkva i kukovi? Dva naizgled oprečna motiva ganjana kroz vekove. No, snaga ženskog tela suprotstavljena crkvi a da obe u sebi nose dva svetovna elementa Veru i Rođenje, što će reći Život u pravom smislu te reči. Lirski subjekat sred te čulnosti pronalazi život. A šta je život ako ne rođenje i njegovo stvaranje? Šta je život ako ne i sam Eros, naša plot nam govori, stalno nam govori, tu smo, živi smo, sjedinimo se, budimo Jedno – budimo sve, živimo! Nažalost, u današnjici, zaboravljamo, jurimo, grabimo, žurimo, žurimo, žurimo a žalimo za onim što prolazi. Gde je nestao Kairos, mali bog srećnog trenutka na koga mislimo tek kada iščezne. Vratimo se trenutku i setimo se koliko smo srećni bili. Vratimo se svojoj ploti, ima vremena i za smrti, venućem, mislima kako je sve prolazno. Ima vremena i za krajem, ali zastanimo i uživajmo u Kairosovim plodovima. Zastanimo i osetimo radost čulne ljubavi i momenta pre nje, to je i poruka ovih stihova.



-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Marijana Nikolajević (1978.), piše priče, recenzije i eseje. Zastupljena je u brojnim književnim časopisima: Povelja, Sveske, Odjek, Beležnica, Balkanski književni glasnik, Avangard, Kulturni bilten Crnjanski, Bagdala i dr. Zbornicima: Dva sveta, Skc, Kragujevac, 2002.; The best of Kišobran 2, Bor, 2010, The Best of Kišobran 3, Bor 2011., Kratke priče, Alma, Beograd, 2010., Crte i reze, Svilajnac, 2011. Živi u Zemunu gde odgaja svoja mala dva dečaka sa kojima ranim jutrom profesionalno juri zmajeve.


Izbor pesama iz zbirke Međurečja i morski povetarci:


Put poljupca

nestajem u prolazu
razmaknutih nogu
kelner naplaćuje zadržavanje
daha mirovanje jezika
oblikovanog u levak
kroz koji tečnost para
nebesko grlo
iz utrobe nečujni krik
razbi čelo
izleti anđeo bez krila
utiša aplauz gomile
snop reči se razveza
u krug nemušti



Susret sa snom

ne dolazi san u tvoje ruke
da brojiš sva njegova konačišta
oblizuje te noćnim strahom
draga da mu budeš u postelji vodenoj
sinoć su zaboravili da zatvore vrata
piljarnice šumskog voća
cenkanje u gram duše
osušenoj s dečjim pelenama
u pelin razlivenu
prodatu skupljačima retkih životinja
kavez je jutrom pokriven
beži u slivnik čistote i prlježi
susreta sa snom
umilnim prevarantom





Berači žudnje

zora mi se javila sa zapada
predvečerje zove sa istoka
lude jedne zbližite se
uhavtite rep sunca
i kapke meseca
trafike zatvaraju u ponoć
vozovi se ne zaustavljaju na glavnim stanicama
izbio je rat sumnje i berača žudnje
očekuju se topao čaj i plazma keks
koliko se uzdamo u sebe
saopštiće glupost kroz dvogled
sa verande potpisnika mira
ima li smisla obilaziti loptu kad može da se probuši rupa
ili šutne u krošnju jabuke



Devojka koja se češlja

proganja me
o čemu razmišlja devojka koja se češlja
o kosi među prstima o varnicama češlja
bakarnim ukosnicama
čaši mleka
blagom jutru neverne noći
razmišlja li o ljubljenom
zatočeništvu u lepoti
uzaludnosti rasplitanja vlasi
kako pobeći od svega
podati se očima
vratiti se u ruke tvorca
ili se jednostavno češlja



Naopaka misao

sve je u našim rukama
i da nemamo ruku
sve je u našim očima
uslikano svetlom
sve je u našim ušima
izvezeno žicom
ljubav ulepša noć
umori dan cedi koren nokta
zatvara kapke doziva školjke
nisam prešao na drugu stranu puta
da izneverim korak
stojim čekanje da me proguta
u utrobi njegovoj pronalazim
zabačen polazak u pakao miline
sve je onako kako nisam mislio




Uzaludni treptaj

ne govori nada u svoje ime
noć pada u sebe
na južnoj strani glave se razdanilo
kome smem da kažem
dobro jutro
more se razvalilo od sunca
devojka oplakuje vrelinu peska
u času slobodnih aktivnosti
zapamtih joj pokrete stomaka izazvane kukovima
i borovi nasukani u hladovinu
sveže vesti u tom ritmu plesao je toranj crkve
dolaze s vetrom
razgranavaju se kucanjem čaša
upijaju sladoledom od jagoda
o kako me brste uvređeni treptaji



Blagi povetarac

Tebi je plač okrepljenje
Nanižeš na vlat trave jagode
Iz moje šume
Vrat da ti krase i nestaneš
Za tobom krenu mravi glečeri
Morski povetarci
Izliješ se među reči
U srce lubenice se useliš
I naslađuješ
O kako nemaš milosti
Topli krevet ti san čuvao
Jutra ti razjasnila misteriju
Buđenja
Dan ti se obradovao urlikom vukova
Reč ti za oko zapela
U mudrost se pretvorila
Niz leđa ti šumorila
Tako li se nemoć zove
Do tvog vrata
Blagog povetarca



Poljubac pod anestezijom

Tvoj mali prst na nozi
Ne odgovara na povetarac
Tvoj skočni zglob zauzet je gibanjem
Tvoj list se umiljava samom sebi
Koleno ne uzvraća lutanju jezika
Bedro se izdiglo iznad u neba
Dolina boka usnula je između Amazona i Himelaja
Struk ti se uvija u sopstvenu želju
O blesavog putovanja do pazuha koje se
Uvuklo u rame
Ruka je rukavac Dunava
Vrat se premišlja u ježenju
Uvo se pretvorilo u zamišljen cvet
Tek obraz polako titra
Izazivajući donju usnu Sa kojom se jezik spario
Oh gospodinu zubu se klanjam



Poljubac bez anestezije

Beli se jutro u tvojim ustima
Dva nemira se zakačila na jeziku
Usne ne propuštaju vazduh
Sa obraza ti žudnja nedostižno
curi niz vrat pulsirajući u trag
do podnožja dečjeg sna
neosunčanih predela
O kako rebra ostavljaju slike
Na vrhovima nerava vihora
ustalasalo more razbija ga o pupak
niz nežne padine kliče sokovima nara
O kako je lepo odmoriti na
Unutrašnjoj strani bedra
Skriti se za tren ispod kolena
I polako kliziti do pete
Zalutati među krugove stopala
Iznenaditi mali prst
I probuditi se



Poljubac kičme

Noć se zaglavila u tvom potiljku
Dahom rasterujem lepršave čuvare
Predala se napućenosti i kapima pljuvačke
Pršljeni su se zbijali i opuštali
Koža zadrhti između lopatica
Vetrovi ujedaju za bradu
Otvorilo se polje lutalica
Ruke ti gužvaju prvobitnu misao
Oznojena želja odvaja te od postelje
Ne dižem glavu reči su nestale
U udolini večnost drema
O kako se popeti uz blage padine ponosa
Doseći kraj u tajanstvenom klancu
Videti cvet u začetku
I pevati o nerođenom mirisu



Poljubac ruke

Pod noktom tvog domalog prsta
Snivao sam vodu okeana vrane oktopode nežnosti
Zglobovi su pucketali melodiju svemira
Dlan je nudio puteve bez vodiča
Zašto porekoh postojanje nade
Krv se množila u nabreklosti
Plivao sam uzvodno skrivao se
U parče mesečine na tvom laktu
U utrobi urezivano je čudovište lepote
Izmoren zaspah na ramenu
Svet se okreće u suprotnom pravcu
Ne vredi zapomaganje
Okači me na pogled i ne trepći
Dok se ne uvijem u spostveni dah
Dok ne osetiš podrhtavanje nokta




Morski povetarac

Morski povetarac u oazi snova
život traži utehu žbuna da ponese
u smiraj u nestajanje blago
da spoji dve vode očima munje
Ima li smisla popeti se na vrh vetra
Izviniti se rečima koje ne staju u pesmu
Neuhranjenim pticama trag zamesti
Da ne zanesu u bistroj vodi
Gde pamet opstaje na listu lokvanja
Poreklom sa tvojih ledja
Gusarima nadu što ne daju
Prvo i poslednje slovo potiljkom ti
Miolje
Da li će moći da se izgovori reč
Dovoljno jaka da preobrati um
Vatru da dozove pupoljaka belih

Тама

Када сам био Тама
Чувар светлости похотнички јездаш
Благости родитељ твари будућих
Услишник свега безоблика тамновања
Првоту ослободих распрснувши се у мрак
Бар понекад да подсети на милост

Весник ничега и свега
Преслица сна и јаве цеди заискрење
Утамњења среће у ковитлају
Процурило је склупчано време
Поделивши трен на пре и после

Када сам био Тама
Слутио сам самовање
У безграничју владао собом
Не бих ли се дозвао

Ништа

Када сам био Ништа
Отисак таме у недосјају честица праха
У празном ведрилу
Сањао сам мук крика
Несан како пуца у незналиште
Метеж варница недодира

Ништавила се плодила
Дахтале су црне рупе на невиним препонама
Гаснулo je светлo непрепознаванo
У почетку када ни њега није било
Свеколик је ћутао молитву тишине

Када сам био Ништа
Друго и нисам могао бити
Док се није успаничило
Спознавши моћи празнине

Život iz jendeka

Mene je ćaća napravio u jendeku, u sred bela dana, vraćajući se sa vršidbe da svi vide kako se pravi muško s’ pola snage. Onako s’ nogu zajapuren pevao je nešto o sinjim galebovima, barkama, Americi…uvek se seti te pesme kad nešto važno radi menjajući joj reči u zavisnosti od vrste posla i mesta gde se nalazi. Kažu da je mene pravio više puta i da me ima svgude po srezu i šire. On se, baš, ne seća toga jer sve radi u zanosu, nenamenski, od srca, da ima s’ skim da pije i lumpuje, ide na pecanje i u miru površine bare vidi ceo svet i sinje galebove. Svi ovi nisu mi po volji, misle da sve znaju, a ne znaju ni gde su, ni kada su, ni ko ih je napravio.

Marta, dajde dve prehladjene i jednu utopljenu pivu.

Ćaća mi je rek’o da moram piti i za njega, ne može na noge, a ne voli upakovano. Imao sam tri godine kad me slao u birtiju po litru belog i sifon sode. Celo popodne sam donosio te dve stvari, niko nije smeo da mi pomogne, a on je strpljivo čekao i na kraju životinjski riknuo, da se selom orilo, ovo je moj sin. Onako malen, žut, žgoljav, od znoja i prašine, razvučenog osmeha od uva do uva, mlatarao sam nogama u vazduhu, srećan što je ćaća zadovoljan i što sad svi znaju da nešto vredim.

Nisi ni sad mnogo bolji tako zgužvan kao nedobitni tiket.

Mene je mater rodila u šupi dok je cepala drva. Piljevinom me očistila od žute masti, okupala snegom, peruškama ušuškala, zamotala u kecelju i nastavila da cepa drva. Onda me je zajedno sa cepanicama odnela u kuću, stavila pored šporeta, dobro je što ga nisi naložila, reko joj je ćaća došavši umoran iz šume ili kafane(nikad nisam doznao) i otišao leći. Nije se u ono vreme moglo odgovarati mužu kao danas, moja bi mi jebala sve po spisku da sam ja tako nešto uradio kada su se radjala naša deca.

Ko je ono s’ Djidinog tavana krao jaja od golubova pismonoša i ako ih popije mislio da će da poleti?!

Moj je ćaća raznosio pisma po kiši, snegu, jakom suncu, a ja sam hteo da mu pomognem. Navuk’o me onaj bedsti Djido jedan čovek je pio jaja gioluba pismonoše i leteći raznosio poštu po celom svetu. Ja sam odmah sebe zamišljao kako sa visine mašem ćaći, a on se diči što ima sina letača. Znao sam da od toga neće biti ništa. Ćaća mi je davao da pisma raznosim(peške) u drugom kraju sela , on bi išao kod onih raspuštenica i udovica, a odlazio je na kafu i kod žena čiji su muževi na poslu. Nikad to nisam rekao materi.

Jesi l’ i ti svoju decu pravio u kakvom kanaliću!?

Ma, kakavi, u krevetu, posteljina je morala biti čista, bela i uštirkana(ovo najviše zbog muške dece) i kad počne to da šušti razbudi pola komšiluka. Mi nismo ništa znali ni čuli. Ovog najmladjeg pravili smo u podne, znate ono skazaljke se spoje i stoje uspravno, a sve čvrsto i uštirkano, ćaća se slučajno zatekao na vratima i osluškivao da nešto ne pogrešim. Zato sada govori malom dok su oni zamišljali kako ćeš izgledati ja sam pazio da izgledaš ovako.

Čujem da i danas kad se vraćaš iz kafane lupaš komišijske kapije?

Ponekad, ne da ona moja da dolazim kasno. Ja sam ti kao dete tako dražio komšijske kerove, onda, jedne noći, kad sam malo poodrastao, kerovi su ćutali, a na prozoru se pojavila Andja gola do pasa, taman se kupala. Pozvala me da joj sipam vodu iz bokala da spere kosu. Okamenio sam se i pobegao u kukuruze, tek sam ujutro došao kući. Ćaća je to već čuo, rekao mi je nemoj nikad više odbijati da učiniš uslugu ženskom čeljadetu. I nisam, evo, zna i Marta.

Samo što si kod Marte zaspao na pragu, pa te moji morali preskakati, a ja sam sama spavala u krevetu.

Ajde, ne budali, dajde još dve prehladjene i jednu utopljenu pivu i za onog za šankom crno vino. Znam ja da ti sve ovo slušaš i da ćeš o tome pisati. Piši, al’ nek’ bude istinito, ja se ne stidim što me ćaća pravio u jendeku.

Andjeli i vatra

Ti si oduševljen
Ti uživaš
Tebi je sada sve potaman
Došli su dečaci sa ćoška
Ovoživotno se u Potajnku rasporedili
izazivajući smisao zaklinjući se Ocu i Zimzelenu
Ne bojiš se više mraka
dok se nad Beskonačnim stubom bekelji sunce
I mesec bi mogao da stane u čašu mleka
Hajdemo šinobusom po Panojiji da sejemo reči
one koje smo zaboravili i one koje još nismo izgovorili
od kukuruzne svile brkove da pravimo
vrane da nateramo da nam donesu po fraklić duda
Prazne ulice da privolimo na ljude
s' nakerenim šeširima i gologlave žene haljinama da nam mašu
dok šinobus bude zalazio za krivinu
Govori ljudski da te i Mrav razume i ne psuj zabadava
Hleb i Put kojim si došao jer kako ćeš da pratiš tragove
prepoznaš potiljak Jožefa Atile i hladan znoj da sačuvaš u beloj maramici

Ti si oduševljen
Ti uživaš
Ti si ozbiljno uzdrman
Otišli su dečaci i lepi drug
Noć da prepakuju u pesmu da uzbude Gurman
vetar će ugasiti u prozorskom oknu pre sna
Nosiš Ventotene na vrhu jezika
sikćeš lepše od belouške dok ti Pesnik čuva reči na uštirkanom čaršafu
Hajdemo da vidamo reči u Karlovcima da upoznamo Rilkea i Miljkovića
Andjeli i vatra zaplesaće vinogradi će u poskoke da se pretvore
I neka kaplju do Negrišora gde će ih potajno usisati nerodjeno grlo poete

Ti si oduševljen
Ti uživaš
Ti si miran
Kao kamen
Kao neiskušana duša
Kao noć ispod dečje glave