Prikaz i izbor iz zbirke pesama Dušana Kresovića
Međurečje i morski povetarci
Treperenje ploti
Piše: Marijana Nikolajević
Prikaz i izbor iz zbirke pesama Dušana Kresovića Međurečje i morski povetarci Brankovo kolo, Novi Sad 2011.
Uočljivo je da je na savremenoj književnoj sceni pored obilja realističkih scena, a često i nepotrebnih vulgarizama (gde polni organi i psovke pretenduju da budu opšte mesto!), kao i ad hoc pesmica o politici i beznačajnostima svakodnevnog, prisutno je, jednom rečju – obilje ničega. Sve je prolazno što je ljudsko a prolazno je upravo zato što je ljudsko. Ali, čovek kao biće ma koliko da je prolazan toliko je i neprolazan. Ostavlja trag. I upravo zato, poezija kao sintaksička, semantička i muzička celina jeste i više nego čovek – ona je njegov trag. Kakav trag ostavlja poezija Dušana Kresovića? On piše, naizgled ne tako modernu poeziju, koristi ’’obične’’ reči ali ih kombinuje tako da deluju oneobičeno. No, nije li to klasično pisanje poezije? Danas, u onom gore navedenom obilju ničega – nije.
Kresovićev izraz, usred sažetosti prividno deluje hermetički. Moglo bi se reći da njegov izraz pomalo podseća na Popu i cilus iz Kore, Daleko u nama. Ali, opet pored ’’prividne’’ hermetičnosti, pažljivi čitalac vrlo lako može da uoči pravi smisao njegove poezije.
Zapravo, ono o čemu piše Dušan jeste ’’doživljaj’’ žene u sopstvenoj, a opet, imaginarnoj ploti. Dakle, Eros u pesmama. Upravo to je ona razlika od savremenog doba i današne poezije. Eros je lišen monotonog mehanizma koje je počelo nesnosno da škripi u umetnosti. Toliko škripi da zaglušuje a u buci se ne razaznaju zvuci dok su čula zbunjena. Lirski subjekat se udvara ženi, zanesen je njenim čarima. Zato se i sama zbirka zove Međurečja i morski povetarci. Večiti princip muškarca i žene, ali u ovom slučaju, lirski subjekt dočarava svoju želju i poseže za užitkom. Jedna čulna, ne toliko raskošna čulnošću, ali vrlo čulna poezija. Gotovo se može osetiti želja lirskog subjekta, ali ne i burna, mladalačka, već tiha i postojana, rastapa se kako i sam pesnik kaže, kao ’’plazma u čaju’’. Žena kojom je zadivljen lirski subjekt je božanska ali i raskošna, idealizovana. Moglo bi se reći da je poetika u Međurečjima i morskim povetarcima, čulna ljubav dvaju odraslih, sazrelih bića. S druge strane, imamo klasični princip u poeziji: On zavodi ali nje nema, nema joj crta lica, ona je samo princip Žene a ne konkretna žena. Možemo osetiti njenu kožu, njene usne, ukus poljupca, miris, pokret, ali nje kao ličnosti nema jer je u prvom planu želja, razigrana plot usidrena u stihu. Žena je božanska:
‘’zapamtih joj pokrete stomaka izazvane kukovima
(…)u tom ritmu plesao je toranj crkve’’
Tu je Eros ne samo naglašen, već i sakralizovan. Otkud crkva i kukovi? Dva naizgled oprečna motiva ganjana kroz vekove. No, snaga ženskog tela suprotstavljena crkvi a da obe u sebi nose dva svetovna elementa Veru i Rođenje, što će reći Život u pravom smislu te reči. Lirski subjekat sred te čulnosti pronalazi život. A šta je život ako ne rođenje i njegovo stvaranje? Šta je život ako ne i sam Eros, naša plot nam govori, stalno nam govori, tu smo, živi smo, sjedinimo se, budimo Jedno – budimo sve, živimo! Nažalost, u današnjici, zaboravljamo, jurimo, grabimo, žurimo, žurimo, žurimo a žalimo za onim što prolazi. Gde je nestao Kairos, mali bog srećnog trenutka na koga mislimo tek kada iščezne. Vratimo se trenutku i setimo se koliko smo srećni bili. Vratimo se svojoj ploti, ima vremena i za smrti, venućem, mislima kako je sve prolazno. Ima vremena i za krajem, ali zastanimo i uživajmo u Kairosovim plodovima. Zastanimo i osetimo radost čulne ljubavi i momenta pre nje, to je i poruka ovih stihova.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Marijana Nikolajević (1978.), piše priče, recenzije i eseje. Zastupljena je u brojnim književnim časopisima: Povelja, Sveske, Odjek, Beležnica, Balkanski književni glasnik, Avangard, Kulturni bilten Crnjanski, Bagdala i dr. Zbornicima: Dva sveta, Skc, Kragujevac, 2002.; The best of Kišobran 2, Bor, 2010, The Best of Kišobran 3, Bor 2011., Kratke priče, Alma, Beograd, 2010., Crte i reze, Svilajnac, 2011. Živi u Zemunu gde odgaja svoja mala dva dečaka sa kojima ranim jutrom profesionalno juri zmajeve.
Izbor pesama iz zbirke Međurečja i morski povetarci:
Put poljupca
nestajem u prolazu
razmaknutih nogu
kelner naplaćuje zadržavanje
daha mirovanje jezika
oblikovanog u levak
kroz koji tečnost para
nebesko grlo
iz utrobe nečujni krik
razbi čelo
izleti anđeo bez krila
utiša aplauz gomile
snop reči se razveza
u krug nemušti
Susret sa snom
ne dolazi san u tvoje ruke
da brojiš sva njegova konačišta
oblizuje te noćnim strahom
draga da mu budeš u postelji vodenoj
sinoć su zaboravili da zatvore vrata
piljarnice šumskog voća
cenkanje u gram duše
osušenoj s dečjim pelenama
u pelin razlivenu
prodatu skupljačima retkih životinja
kavez je jutrom pokriven
beži u slivnik čistote i prlježi
susreta sa snom
umilnim prevarantom
Berači žudnje
zora mi se javila sa zapada
predvečerje zove sa istoka
lude jedne zbližite se
uhavtite rep sunca
i kapke meseca
trafike zatvaraju u ponoć
vozovi se ne zaustavljaju na glavnim stanicama
izbio je rat sumnje i berača žudnje
očekuju se topao čaj i plazma keks
koliko se uzdamo u sebe
saopštiće glupost kroz dvogled
sa verande potpisnika mira
ima li smisla obilaziti loptu kad može da se probuši rupa
ili šutne u krošnju jabuke
Devojka koja se češlja
proganja me
o čemu razmišlja devojka koja se češlja
o kosi među prstima o varnicama češlja
bakarnim ukosnicama
čaši mleka
blagom jutru neverne noći
razmišlja li o ljubljenom
zatočeništvu u lepoti
uzaludnosti rasplitanja vlasi
kako pobeći od svega
podati se očima
vratiti se u ruke tvorca
ili se jednostavno češlja
Naopaka misao
sve je u našim rukama
i da nemamo ruku
sve je u našim očima
uslikano svetlom
sve je u našim ušima
izvezeno žicom
ljubav ulepša noć
umori dan cedi koren nokta
zatvara kapke doziva školjke
nisam prešao na drugu stranu puta
da izneverim korak
stojim čekanje da me proguta
u utrobi njegovoj pronalazim
zabačen polazak u pakao miline
sve je onako kako nisam mislio
Uzaludni treptaj
ne govori nada u svoje ime
noć pada u sebe
na južnoj strani glave se razdanilo
kome smem da kažem
dobro jutro
more se razvalilo od sunca
devojka oplakuje vrelinu peska
u času slobodnih aktivnosti
zapamtih joj pokrete stomaka izazvane kukovima
i borovi nasukani u hladovinu
sveže vesti u tom ritmu plesao je toranj crkve
dolaze s vetrom
razgranavaju se kucanjem čaša
upijaju sladoledom od jagoda
o kako me brste uvređeni treptaji
Blagi povetarac
Tebi je plač okrepljenje
Nanižeš na vlat trave jagode
Iz moje šume
Vrat da ti krase i nestaneš
Za tobom krenu mravi glečeri
Morski povetarci
Izliješ se među reči
U srce lubenice se useliš
I naslađuješ
O kako nemaš milosti
Topli krevet ti san čuvao
Jutra ti razjasnila misteriju
Buđenja
Dan ti se obradovao urlikom vukova
Reč ti za oko zapela
U mudrost se pretvorila
Niz leđa ti šumorila
Tako li se nemoć zove
Do tvog vrata
Blagog povetarca
Poljubac pod anestezijom
Tvoj mali prst na nozi
Ne odgovara na povetarac
Tvoj skočni zglob zauzet je gibanjem
Tvoj list se umiljava samom sebi
Koleno ne uzvraća lutanju jezika
Bedro se izdiglo iznad u neba
Dolina boka usnula je između Amazona i Himelaja
Struk ti se uvija u sopstvenu želju
O blesavog putovanja do pazuha koje se
Uvuklo u rame
Ruka je rukavac Dunava
Vrat se premišlja u ježenju
Uvo se pretvorilo u zamišljen cvet
Tek obraz polako titra
Izazivajući donju usnu Sa kojom se jezik spario
Oh gospodinu zubu se klanjam
Poljubac bez anestezije
Beli se jutro u tvojim ustima
Dva nemira se zakačila na jeziku
Usne ne propuštaju vazduh
Sa obraza ti žudnja nedostižno
curi niz vrat pulsirajući u trag
do podnožja dečjeg sna
neosunčanih predela
O kako rebra ostavljaju slike
Na vrhovima nerava vihora
ustalasalo more razbija ga o pupak
niz nežne padine kliče sokovima nara
O kako je lepo odmoriti na
Unutrašnjoj strani bedra
Skriti se za tren ispod kolena
I polako kliziti do pete
Zalutati među krugove stopala
Iznenaditi mali prst
I probuditi se
Poljubac kičme
Noć se zaglavila u tvom potiljku
Dahom rasterujem lepršave čuvare
Predala se napućenosti i kapima pljuvačke
Pršljeni su se zbijali i opuštali
Koža zadrhti između lopatica
Vetrovi ujedaju za bradu
Otvorilo se polje lutalica
Ruke ti gužvaju prvobitnu misao
Oznojena želja odvaja te od postelje
Ne dižem glavu reči su nestale
U udolini večnost drema
O kako se popeti uz blage padine ponosa
Doseći kraj u tajanstvenom klancu
Videti cvet u začetku
I pevati o nerođenom mirisu
Poljubac ruke
Pod noktom tvog domalog prsta
Snivao sam vodu okeana vrane oktopode nežnosti
Zglobovi su pucketali melodiju svemira
Dlan je nudio puteve bez vodiča
Zašto porekoh postojanje nade
Krv se množila u nabreklosti
Plivao sam uzvodno skrivao se
U parče mesečine na tvom laktu
U utrobi urezivano je čudovište lepote
Izmoren zaspah na ramenu
Svet se okreće u suprotnom pravcu
Ne vredi zapomaganje
Okači me na pogled i ne trepći
Dok se ne uvijem u spostveni dah
Dok ne osetiš podrhtavanje nokta
Morski povetarac
Morski povetarac u oazi snova
život traži utehu žbuna da ponese
u smiraj u nestajanje blago
da spoji dve vode očima munje
Ima li smisla popeti se na vrh vetra
Izviniti se rečima koje ne staju u pesmu
Neuhranjenim pticama trag zamesti
Da ne zanesu u bistroj vodi
Gde pamet opstaje na listu lokvanja
Poreklom sa tvojih ledja
Gusarima nadu što ne daju
Prvo i poslednje slovo potiljkom ti
Miolje
Da li će moći da se izgovori reč
Dovoljno jaka da preobrati um
Vatru da dozove pupoljaka belih
