Poljubac bez anestezije

Beli se jutro u tvojim ustima
Dva nemira se zakačila na jeziku
Usne ne propuštaju vazduh
Sa obraza ti žudnja nedostižno
curi niz vrat pulsirajući u trag
do podnožja dečjeg sna
neosunčanih predela
O, kako rebra ostavljaju slike
Na vrhovima nerava vihora
ustalasalo more razbija ga o pupak
niz nežne padine kliče sokovima nara
O , kako je lepo odmoriti na
Unutrašnjoj strani bedra
Skriti se za tren ispod kolena
I polako kliziti do pete
Zalutati među krugove stopala
Iznenaditi mali prst
I probuditi se

Храброст

Потражиће те они без трага што остају
без гласа што хоће тебе да зову у бисерну ноћ
где вода настаје за усне заробљене отворима боца
у свом спасењу што ће пољубац пући и ти прећутаћеш
Завезаћеш хаљину међу ногама
зајахати бачву вина и одлетети у загрљај сусрету
склоном да те прогута у часу коме си се надала
мислећи да је далеко а он је у теби створио нову жудњу
Заборавиш ли на замишљеност и смиреност рибара
што на обалама стрпљење троше исклизнућеш из руку

Не стиди се посртања у цветњаку ђубришту слика
у мислима робова облака снежних што ланце љубе
у стајама где се ждребе трагови времена прогањајућег
Не отимај се стидности у теби што жели да остане
и сведочи о твојој храбрости и смелости да је сачуваш

Вир

Познајемо ли се довољно да изморену душу
окрепимо на концерту за виолину и виолончело
удахнемо мирис једно другог на развалини времена
и да оно пева криком обичног живота
Познајемо ли се искрено да шапат тајни завезан у
мараму поклонимо и да нико за то не сазна
на броду опијености и сласти и једино са лепотом
у бродолому дно мора да красимо у сну дубоком
Познајемо ли се добро да веровати не морамо у веровање
казаљки што временом се игра или га у зид закива

Упознамо ли се очи црне нека покупе боје дана
узнесена музика вечери складом нека уши заглуши
усне приљубљене уз стакло нека фреска постану
Последњи покушај остави неком другом ко ће поћи
истим путем да схвати хладан вир и извора немир

Poljubac pod anestezijom

Tvoj mali prst na nozi
Ne odgovara na povetarac
Tvoj skočni zglob zauzet je gibanajem
Tvoj list se umiljava samom sebi
Koleno ne uzvraća lutanju jezika
Bedro se izdiglo iznad u neba
Dolina boka usnula je između Amazona i Himelaja
Struk ti se uvija u sopstvenu želju
O, blesavog putovanja do pazuha koje se
Uvuklo u rame
Ruka je rukavac Dunava
Vrat se premišlja u ježenju
Uvo se pretvorilo u zamišljen cvet
Tek obraz polako titra
Izazivajući donju usnu
Sa kojom se jezik spario
Oh, gospodinu zubu se klanjam

Lakoća podnošenja

Zavidim vam, mladi gospodine. Ne na vašoj mladosti, snazi, energiji, znanju…zavidim vam na bezosećajnosti, umišljenosti, veličini koju sebi pripisujete, proračunatosti i svim drugim stvarima koje ja nisam imao prilike da upoznam i prihvatim. Sigurno je došlo vreme da se čovek menja, da gleda u sebe i za sebe, da smanjuje krug prijatelja, da što duže živi sam, u samoizolaciji, da postane nezavisan od svega i svačega, pa i od samoga sebe. Meni do menjanja nije, voleo bih da priroda čini svoje, ali vaš stav prema prirodi i životu uverava me da priroda ne čini svoje, čim ste joj se vi oteli.

Ne zamerite, mladi gospodine, što ja vas ne razumem onako kako vi sebe razumete.Vi ste stvorili svoj svet u koji ne puštate nikoga, dozvoljavate da se malkice zaviri i to debelo naplaćujete time što od toga stvarate isključivo ličnu korist. Zavirivač od toga nema, baš, ni pet para...Morate shvatiti da način na koji vi razmišljate ima odjeka samo u vama. Zar nije sebično ne reći bagremu da je lepo cvetao, da ima oštre bodlje, da mu je suva i ispucala kora i da negde pri krošnji počinje da trune. Vi se naslađujete unutar sebe lepim i ružnim stvarima. Ne znam kako ih mirite, da li imate fijoke za svaku ponaosob, pa kada vam godi otvarate ih i puštate, al’ opet samo u sebi, da malo zažive, osete skučenu slobodu. Vi ste taj, provereni borac, koji se zalaže za slobodu bez granica.

Zavidim vam, mladi gospodine, što ste sve što znate naučili napamet, ali to samo pokazuje da imate dobru memoriju i ništa više. I ja sam nekada znao naizust 200 telefonskih brojeva, ali sam ih koristio, bilo je efekta, razgovarao sa ljudima, iza svakog broja ostalo je nešto – susret u kafani, šetnja parkom, uteha, lepa želja, žustra rasprava...Iza vas ne ostaje ništa, prazno, beo papir...Vi nemate traga u životu, mladi gospodine. Zabeleženo je jedino da ste rođeni tad i tad, da ste bili uzoran učenik i student, da ste se u poodmaklim godinama zaposlili, i, možda, da imate cenovnik za sve što činite u životu. Zar, naplaćivanje malo duše, ljubavi, sažaljenja, tuge...ne naslućuje materijalizaciju celokupnog vašeg bića, a tako se znate potresti nad siromašnima, mačkama i psima beskućnicima, omrznutim političarima, nevaspitanim vozačima autobusa, bahatim trgovcima...Zavidim vam, mladi gospodine, što to možete ne zavirujući u sebe i ne spominjući svoja zlodela nad sopstvenim ljudskim bićem i prijateljima. Da, pa vi i nemate prijatelje, imate nekolicinu istomišljenika, ispijača tuđe svesti i savesti, lažnih moralista, prekrajača stvarnosti i uterivača budućnosti. Mislite li da vaša peta-šesta nova misao ima smisla - sve će biti dobro samo da nije ovako. Očešte se malo o komšiju, zarazite se nekim virusom u ambulantskoj čekaonici, u redu za dečji dodatak osetite miris nemaštine i volje za život, ne pravdajte se nepotrebno misleći da znate šta drugi misli o vama....Uvidećete da (sve)znanje nepotvrđeno u praksi ne pije vodu, šuplje je, neće ljudi da slušaju, a kamo li da veruju u vašu pamet, u vaše vizionarstvo, u vaš korak ispred sveta.

Zavidim vam, mladi gospodine, što imate tako dugovečno mišljenje o svojoj mladosti. Kada sam bio vaših godina, moja su deca išla u školu. Svakog jutra sam im pripremao doručak, pakovao torbe, oblačio čisto i ispeglano, davao džeparac, proveravao da li su uradila domaći zadatak. Ne zavidim vam, što se osećate mladim, pa i ja se tako osećam u ovim godinama, ali mi pomalo smeta što ne možete i nećete da shvatite da ste bliži mirnijem životu, nego zavođenju šiparica dajući im lažnu nadu, upropašćavajući istinski mlad život. I u tome se ogleda vaša sebičnost. Nemojte tražiti krivca van sebe, što život prolazi, a vi postajete sve nezadovoljniji, nesigurniji, plašljiviji – ne možete iskazati hrabrost, postati junak, ako se ne uhvatite u koštac, prvo sa samim sobom i tek onda sa bićima i pojavama koji vas sputavaju da ostvarite san o drugačijem sebi. Priznaćete da je nezgodno biti višestruka ličnost, radovati se onome što samo vi osećate, smejati se nečemu što je samo za vas smešno i onda se prešaltati na drugi, treći nivo i biti jednostavan, uticajan u normalnom svetu, ozbiljan u stvarnim situacijama, sticati poverenje malih ljudi koje vi sa vaše visine i ne primećujete.

Vi, zapravo, nemate želju da opismenite vašim idejama, znanjima, shvatanjima...nikoga, vi naturate, primoravate, zahtevate idolopoklonstvo, slepo verovanje, a da ne znate ni sami kakvo to ima dejstvo, šta prouzrokuje, da li će nekom biti loše od vaše praznine, skepticizma, ograđivanja, stalnog nezadovoljstva...

Zavidim vam, mladi gospodine, što sa takvom lakoćom podnosite sami sebe.

Leto u provinciji

Sećam se da je leto bilo sunčano, toplo, svečano, druželjubivo, da je imalo svoj početak i kraj, znalo se, dolaskom leta upadali smo u kratke pantalone i šorceve, bez majica, bosi, i nismo ih skidali do poslaka u školu. Temperature su bile umerene, i ne sećam se da je neko izgoreo od Sunca, svi smo bili lepo preplanuli, istrbljeni, prašnjavi i ošišani do glave. Ipak, popodne se moralo odspavati dva sata, tako da od 2 do 4 napolju nije bilo dece. Nije bilo dugotrajnih kiša, samo po koji pljusak bi pokupio prašinu i osvežio glave za nove dečje letnje bitke, hajdučije po obližnjim njivama i voćnjacima. O letovanju nismo razmišljali. More se spominjalo, tu i tamo. Nismo imali predstavu gde se tačno more nalazi, šta se tamo radi, zašto se putuje danima i noćima da se pocrni, kao da nije svejedno to isto uraditi uz Kanal DTD ili Jegričku.

Bio sam najbolji poznavalac mora, ali dugo mi nije bilo jasno zašto ljudi toliko hoće na more, kada ni letnje gluvarenje nije tako loše. Potežu čak iz Poljske, Čehoslovačke, Nemačke, Mađarske, SSSR-a, Austrije…da vide Plavi Jadran, okupaju se koji put i vrate istim putem nazad. Na tom putu svraćali su u obližnju šumicu, pored starog Međunarodnog puta Novi Sad – Subotica, ostajali koji dana, sa auto-prikolicama, razapinjali šatore, ali nisu ulazili u naseljena mesta. Zato smo mi išli njima.

Bojažljivo bi prilazili šumici i sa udaljenosti osmatrali najbolju priliku da im priđemo, zapodenemo razgovor, najčešće sa vršnjacima koji su sa kamperskog mesta gledali u nas, osmehivali se, mahali rukama, penjali se na mlade topole, padali odozgo(da se dopadnemo devojčicama), a kontakt smo, gotovo po pravilu, uspostavljali tako što bi oni šutnuli loptu u našem pravcu i mi im je velikodušno vraćali i zajednički nastavljali igru. Zvali smo ih stranci, kasnije se upoznavali i oslovljavali imenima Jano, Svetlana (Sveta), Jirži, Martin(a), Suzana, Žuža, Sergej, Marija…neka su od imena kojih se sećam, i koja su održavala maštu da jednog dana, po našem dečjem dogovoru, posetimo njihove zemlje i na taj način produbimo prijateljstva. Mi bi kod njih išli zimi na skijanje, a oni preko nas brže bi stizali do mora. Nije se ostvarila naša mašta, ni dogovor. Bilo je po koje pismo, razglednica...i to je bila velika stvar za nas kada poštar donese pismo iz inostranstva. Menjali smo novčiće, oni nama zlote, krune, rublje(češće kopejke), šilinge, forinte, a mi njima naš dinar. Razmenjivali smo i poštanske marke, razglednice, salvete, igračke, stripove, klikere, po koji deo odeće. U šumicu smo donosili od kuće, uz znanje roditelja, hranu – paradajz, krastvace, lubenice, dinje, jaja, očišćene kokoške, mladi kukuruz, a mi smo se oduševljavali njihovim sirom, ribom u konzervi, raznim salamam, hlebom…koji su imali drugačiji ukus i miris od naših sličnih proizvoda.

Kada padne mrak palili bi logorsku vatru, pevali pesme, trčali oko nje kao Indijanci, devojčice se plašile kada bi mi dečaci, kao slučajno, otišli dublje u mrak i na njihovo dozovanje nismo odgovarali. Trebalo je imati petlju zadržati se u mrklini, u šuštanju kukuruza, desetak minuta, zarad isticanja hrabrosti, tapšanja po leđima, jednog poljupca u obraz.. Ponekad bi prespavali u šatoru, ne bi zaspali do ujutro, oni su nas učili svoj jezik, mi njih srpskohrvatski, pitali su, sećam se, koja je reč srpska, koja hrvatska – nismo znali odgovor, za nas je to bio jedan jezik. Oni nisu hteli da spavaju kod nas, savetovano im je da se ne mešaju sa stanovništvom. Stranci su ostavljali sve iza sebe čisto, kao da nisu bili na mestu kampovanja, pomagali smo im da se pakuju, donosili svežu vodu, nosili gume na krpljenje u obližnje imanje…I čekali ih, sedeći na betnoskim branicima pored puta, u povratku kući, da im mašemo, sa voćem za srećan put, da se vidimo još jednom jer naši dogovori nisu zavisili od nas. Retko je bilo da se sa istim prijateljima vidimo i sledeće ili neke naredne godine. Takav je bio život kod njih i kod nas.

I, tako smo dočekivali, ispraćali, radovali se i tugovali, trčali za škodama, trabantima, moskvičima, volgama...u kratkom vremenu osećali miris snega i mora, bez jake žudnje da ih usitinu vidimo, jer draže nam je bilo da nam ih donesu prijatelji iz daleka.

Sa njima je i leto prolazilo i novo dolazilo. Nije bilo priča o odlasku na more, samo sam ja pomalo tugovao kada su me vodili u rodni kraj, zabrinut kako će stranci bez mene.