Mene je ćaća napravio u jendeku, u sred bela dana, vraćajući se sa vršidbe da svi vide kako se pravi muško s’ pola snage. Onako s’ nogu zajapuren pevao je nešto o sinjim galebovima, barkama, Americi…uvek se seti te pesme kad nešto važno radi menjajući joj reči u zavisnosti od vrste posla i mesta gde se nalazi. Kažu da je mene pravio više puta i da me ima svgude po srezu i šire. On se, baš, ne seća toga jer sve radi u zanosu, nenamenski, od srca, da ima s’ skim da pije i lumpuje, ide na pecanje i u miru površine bare vidi ceo svet i sinje galebove. Svi ovi nisu mi po volji, misle da sve znaju, a ne znaju ni gde su, ni kada su, ni ko ih je napravio.
Marta, dajde dve prehladjene i jednu utopljenu pivu.
Ćaća mi je rek’o da moram piti i za njega, ne može na noge, a ne voli upakovano. Imao sam tri godine kad me slao u birtiju po litru belog i sifon sode. Celo popodne sam donosio te dve stvari, niko nije smeo da mi pomogne, a on je strpljivo čekao i na kraju životinjski riknuo, da se selom orilo, ovo je moj sin. Onako malen, žut, žgoljav, od znoja i prašine, razvučenog osmeha od uva do uva, mlatarao sam nogama u vazduhu, srećan što je ćaća zadovoljan i što sad svi znaju da nešto vredim.
Nisi ni sad mnogo bolji tako zgužvan kao nedobitni tiket.
Mene je mater rodila u šupi dok je cepala drva. Piljevinom me očistila od žute masti, okupala snegom, peruškama ušuškala, zamotala u kecelju i nastavila da cepa drva. Onda me je zajedno sa cepanicama odnela u kuću, stavila pored šporeta, dobro je što ga nisi naložila, reko joj je ćaća došavši umoran iz šume ili kafane(nikad nisam doznao) i otišao leći. Nije se u ono vreme moglo odgovarati mužu kao danas, moja bi mi jebala sve po spisku da sam ja tako nešto uradio kada su se radjala naša deca.
Ko je ono s’ Djidinog tavana krao jaja od golubova pismonoša i ako ih popije mislio da će da poleti?!
Moj je ćaća raznosio pisma po kiši, snegu, jakom suncu, a ja sam hteo da mu pomognem. Navuk’o me onaj bedsti Djido jedan čovek je pio jaja gioluba pismonoše i leteći raznosio poštu po celom svetu. Ja sam odmah sebe zamišljao kako sa visine mašem ćaći, a on se diči što ima sina letača. Znao sam da od toga neće biti ništa. Ćaća mi je davao da pisma raznosim(peške) u drugom kraju sela , on bi išao kod onih raspuštenica i udovica, a odlazio je na kafu i kod žena čiji su muževi na poslu. Nikad to nisam rekao materi.
Jesi l’ i ti svoju decu pravio u kakvom kanaliću!?
Ma, kakavi, u krevetu, posteljina je morala biti čista, bela i uštirkana(ovo najviše zbog muške dece) i kad počne to da šušti razbudi pola komšiluka. Mi nismo ništa znali ni čuli. Ovog najmladjeg pravili smo u podne, znate ono skazaljke se spoje i stoje uspravno, a sve čvrsto i uštirkano, ćaća se slučajno zatekao na vratima i osluškivao da nešto ne pogrešim. Zato sada govori malom dok su oni zamišljali kako ćeš izgledati ja sam pazio da izgledaš ovako.
Čujem da i danas kad se vraćaš iz kafane lupaš komišijske kapije?
Ponekad, ne da ona moja da dolazim kasno. Ja sam ti kao dete tako dražio komšijske kerove, onda, jedne noći, kad sam malo poodrastao, kerovi su ćutali, a na prozoru se pojavila Andja gola do pasa, taman se kupala. Pozvala me da joj sipam vodu iz bokala da spere kosu. Okamenio sam se i pobegao u kukuruze, tek sam ujutro došao kući. Ćaća je to već čuo, rekao mi je nemoj nikad više odbijati da učiniš uslugu ženskom čeljadetu. I nisam, evo, zna i Marta.
Samo što si kod Marte zaspao na pragu, pa te moji morali preskakati, a ja sam sama spavala u krevetu.
Ajde, ne budali, dajde još dve prehladjene i jednu utopljenu pivu i za onog za šankom crno vino. Znam ja da ti sve ovo slušaš i da ćeš o tome pisati. Piši, al’ nek’ bude istinito, ja se ne stidim što me ćaća pravio u jendeku.
недеља, 12. децембар 2010.
недеља, 24. октобар 2010.
Andjeli i vatra
Ti si oduševljen
Ti uživaš
Tebi je sada sve potaman
Došli su dečaci sa ćoška
Ovoživotno se u Potajnku rasporedili
izazivajući smisao zaklinjući se Ocu i Zimzelenu
Ne bojiš se više mraka
dok se nad Beskonačnim stubom bekelji sunce
I mesec bi mogao da stane u čašu mleka
Hajdemo šinobusom po Panojiji da sejemo reči
one koje smo zaboravili i one koje još nismo izgovorili
od kukuruzne svile brkove da pravimo
vrane da nateramo da nam donesu po fraklić duda
Prazne ulice da privolimo na ljude
s' nakerenim šeširima i gologlave žene haljinama da nam mašu
dok šinobus bude zalazio za krivinu
Govori ljudski da te i Mrav razume i ne psuj zabadava
Hleb i Put kojim si došao jer kako ćeš da pratiš tragove
prepoznaš potiljak Jožefa Atile i hladan znoj da sačuvaš u beloj maramici
Ti si oduševljen
Ti uživaš
Ti si ozbiljno uzdrman
Otišli su dečaci i lepi drug
Noć da prepakuju u pesmu da uzbude Gurman
vetar će ugasiti u prozorskom oknu pre sna
Nosiš Ventotene na vrhu jezika
sikćeš lepše od belouške dok ti Pesnik čuva reči na uštirkanom čaršafu
Hajdemo da vidamo reči u Karlovcima da upoznamo Rilkea i Miljkovića
Andjeli i vatra zaplesaće vinogradi će u poskoke da se pretvore
I neka kaplju do Negrišora gde će ih potajno usisati nerodjeno grlo poete
Ti si oduševljen
Ti uživaš
Ti si miran
Kao kamen
Kao neiskušana duša
Kao noć ispod dečje glave
Ti uživaš
Tebi je sada sve potaman
Došli su dečaci sa ćoška
Ovoživotno se u Potajnku rasporedili
izazivajući smisao zaklinjući se Ocu i Zimzelenu
Ne bojiš se više mraka
dok se nad Beskonačnim stubom bekelji sunce
I mesec bi mogao da stane u čašu mleka
Hajdemo šinobusom po Panojiji da sejemo reči
one koje smo zaboravili i one koje još nismo izgovorili
od kukuruzne svile brkove da pravimo
vrane da nateramo da nam donesu po fraklić duda
Prazne ulice da privolimo na ljude
s' nakerenim šeširima i gologlave žene haljinama da nam mašu
dok šinobus bude zalazio za krivinu
Govori ljudski da te i Mrav razume i ne psuj zabadava
Hleb i Put kojim si došao jer kako ćeš da pratiš tragove
prepoznaš potiljak Jožefa Atile i hladan znoj da sačuvaš u beloj maramici
Ti si oduševljen
Ti uživaš
Ti si ozbiljno uzdrman
Otišli su dečaci i lepi drug
Noć da prepakuju u pesmu da uzbude Gurman
vetar će ugasiti u prozorskom oknu pre sna
Nosiš Ventotene na vrhu jezika
sikćeš lepše od belouške dok ti Pesnik čuva reči na uštirkanom čaršafu
Hajdemo da vidamo reči u Karlovcima da upoznamo Rilkea i Miljkovića
Andjeli i vatra zaplesaće vinogradi će u poskoke da se pretvore
I neka kaplju do Negrišora gde će ih potajno usisati nerodjeno grlo poete
Ti si oduševljen
Ti uživaš
Ti si miran
Kao kamen
Kao neiskušana duša
Kao noć ispod dečje glave
недеља, 3. октобар 2010.
Patrik Ouržednjik – Godine dvadest i četiri
Sećam se kako se otac za vreme raspusta u leto ’69 premišljao da li treba da ostanemo u Francuskoj. Sećam se da je nas decu pitao šta mislimo o tome i da me je njegovo pitanje uzrujalo a da je moja dve godine starija sestra rekla: „Zašto bismo mi odlazili, neka odu ove Rusonje.”
I / 2
Sećam se „jelovnika” na praškim zidovima iz šezdeset osme i nekih jela: mađarski gulaš a la Kadar, tatarski biftek a la Kolder i Brežnjevljev mozak u sopstvenom sosu.1
I / 3
Sećam se da je Kolder (ili Indra?)2 stanovao malo dalje od nas u Antonjinskoj ulici u Holešovicama.
I / 4
Sećam se Vlaste Trešnjaka na Maloj sceni na „stubu srama”. Sećam se da je pevao dve pesme.
I / 5
Sećam se stiha jedne od pesama: Kosa po zemlji zviždi. Sećam se da sam tu pesmu znao celu napamet i da sam je jednom pevao drugu, ali umesto „kosa po zemlji zviždi”, zapevao sam nehotice „koza po zemlji zviždi”.
I / 6
Sećam se da je „stub srama” bio svake srede i da je ulaznica koštala dve krune. Sećam se da je bio zabranjen za one ispod petnaest godina. Sećam se kako nije bilo teško preskočiti ogradu i pomešati se sa gomilom.
I / 7
Sećam se da sam brkao reči „nedostupan” i „nedozvoljen”.
I / 8
Sećam se časopisa „Petar i Lucija”.
I / 9
Sećam se kako smo drug i ja šezdeset osme u drogeriji u ulici Heroja Dukle krali dimne bombe, a onda ih na Letni palili i bacali na ruske tenkove.
I / 10
Sećam se kako su se vojnici plašili. Sećam se da su jednom odjeknule neke komande pa su vojnici legli na zemlju sa ispruženim automatskim puškama.
I / 11
Sećam se da smo bežali odatle, a potom se nekoliko sati skrivali u Muzeju tehnike i dogovarali kako ćemo jedan drugome da posvedočimo lažna imena i adrese.
I / 12
Sećam se kako sam sa ocem išao ulicama Heroja Dukle i Branitelja mira i kako smo čitali antiokupacione natpise po zidovima. Sećam se da je oca to zabavljalo.
I / 13
Sećam se kako je otac tražio dečji časopis „Majčinu dušicu”, u kome je bila antiruska pesma. Na trafici u ulici Branitelja mira nisu ga više imali, ali prodavačica se „značajno osmehnula”.
I / 14
Sećam se kako mi je mnogo godina kasnije neko rekao da je pesma bila od Jiržija Pištore.
I / 15
Sećam se hokejaške utakmice protiv SSSR-a iz šezdeset devete i imena igrača Suhi, Nedomanski, Holik Jirži i Holik Jaroslav, Dzurila. Sećam se rezultata 2:0 i 4:3.
I / 16
Sećam se jedne druge hokejaške utakmice protiv SSSR-a (1978?), koja se igrala u Švajcarskoj na stadionu punom čeških emigranata koji su skandirali „Idi kući, Ivane!”. Sećam se da su na televiziji i radiju prestali da emituju ton a beživotan glas iz studija je uz blagi eho-efekat komentarisao ostatak utakmice.
I / 17
Sećam se da je Nedomanski kasnije emigrirao u Kanadu.
I / 18
Sećam se da su hokejaški navijači govorili o „crvenoj konjici” – navalnom redu nekog kanadskog kluba koji su činili emigranti iz Čehoslovačke i SSSR-a.
*
Sećam se da smo na haubama prašnjavih automobila pisali SVINJO i OPERI OVO, KONJU.
VII / 2
Sećam se kako smo imali običaj da sedimo na gelenderu ispred škole i kako nam je jednom neki čovek rekao da ograda nije tu „za sedenje”.
VII / 3
Sećam se da je u tramvajima bilo 24 mesta za sedenje i 138 mesta za stajanje. Sećam se da je kod ovog 138 bivala nekad rukom dopisana nula.
VII / 4
Sećam se kako sam sa drugovima sedeo na trotoaru na Vaclavskom trgu, kako su došli policajci, prokontrolisali nas i primorali da ustanemo.
VII / 5
Sećam se kako sam sa drugovima sedeo na trotoaru na Karlovom mostu, kako su došli policajci, legitimisali nas i primorali da ustanemo.
VII / 6
Sećam se kako sam jednom stajao ispred apoteke na Štrosmajerovom trgu naslanjajući se na gelender, kako su pored prolazili policajci i kroz prozor mi nagovestili da se ne naslanjam, kako sam se pravio da ne shvatam, kako su izašli, legitimisali me i rekli da ograda nije tu „za to”.
VII / 7
Sećam se da se naziv policijskih stanica – „VB” čitao kao „peta be” i „univerzitet Vasila Prvog”.
VII / 8
Sećam se da je reč „organ” izazivala različite sarkazme.
VII / 9
Sećam se da nisam onanisao, već „masturbirao”. Sećam se da sam u tome zapažao nekakvu razliku.
VII / 10
Sećam se da sam izbegavao reč „privremen” i u principu govorio „prolazan”. Sećam se da mi se taj refleks održao sve do osamdesetih.
VII / 11
Sećam se da su šezdeset osme neki ljudi govorili da se neće šišati ni brijati dok se Rusonje ne povuku.
VII / 12
Sećam se da je bilo ljudi koji „iz principa” nisu pomerili kazaljke na satovima, kada je u Čehoslovačkoj uvedeno letnje računanje vremena.
VII / 13
Sećam se da je u „Crvenom pravu” izašao članak s naslovom „Letnje računanje vremena – nova garancija uspeha”.
VII / 14
Sećam se markera za stranice na kome je pisalo: „Posle posla knjiga”! Sećam se markera za stranice na kom je bilo napisano: „Znaš li činove pripadnika Službe narodne bezbednosti?” Sećam se markera za stranice na kome je pisalo: „Napredna knjiga – savetnik, vaspitač i organizator radnika”. Sećam se apela „Uz reklamaciju predaj ovaj kontrolni listić”.
VII / 15
Sećam se da je na poleđini risa papira A4 od 500 listova bila etiketa: „Papir za beskonačno štampanje”. Sećam se da sam jednom u knjižari zatražio „dva svežnja papira za beskonačno štampanje” i da me nisu razumeli.
VII / 16
Sećam se da sam jednom za rođendan dobio broj „Praških večernjih novina” iz dana mog rođenja i sećam se naslova: „Danas će se pojaviti kometa” i „Borba protiv mangupa će se pojačati”. Sećam se da su dali povod za porodične šale.
VII / 17
Sećam se socijalističkog morala, socijalističkih shvatanja, socijalističke masovne proizvodnje, širokih radničkih masa, pobedničkih radničkih masa, socijalizma sa ljudskim licem, blistave
budućnosti, svetle budućnosti, budućnosti koja počiva samo i jedino u našim rukama, sutrašnjice koja je na dohvatu, našeg shvatanja sveta, nesalomljive volje radnika, radničke inteligencije, radničkih masa, deklasiranih pojedinaca, antisocijalističkih elemenata, večitih gunđala, ogorčenih revanšista, desničarskih oportunista kojima neće cvetati ruže, smrtnih neprijatelja našeg socijalističkog sistema, bolesnih izdanaka socijalizma, dela omladine.
VII / 18
Sećam se natpisa iz javnih klozeta: „I tebi curi?” „To je sranje!” „Popišaj se na to!” i „Zovi Pavel”.
*
Sećam se da u školi nismo smeli da nosimo satove, jer je to bilo neprikladno.
IX / 2
Sećam se, kada bi neko došao u školu sa rukom ili nogom u gipsu, ceo razred je morao na njemu da se potpiše.
IX / 3
Sećam se vremena kada su kratke nogavice prestale da budu moderne i kada se podrugljivo govorilo: „Čekaš li to poplavu?”
IX / 4
Sećam se rečenice Duga kosa – kratka pamet. Sećam se da je u Hermanovoj ulici visio taj natpis na oglasnoj tabli Centra za agitaciju. Sećam se kako sam jednom sa drugom tamo na staklo prilepio portret Marksa.
IX / 5
Sećam se kada je prestalo da se piše „filosofija” i „president” '69 počelo da se piše filozofija i prezident... Sećam se kada je tokom Foklandskog rata počeo u medije da prodire naziv Malvinska ostrva. Sećam se kada je odjednom počelo da se piše SRN (Savezna Republika Nemačka) umesto NSR (Nemačka Savezna Republika).
IX / 6
Sećam se da je u ulici Branitelja mira bio bistro kojeg su šezdesetih godina preimenovali u „bistar”, a krajem sedamdesetih opet vratili na „bistro”.
IX / 7
Sećam se da je moja sestra nosila zvoncare. Sećam se šuškavaca, batikovanih majica, hipi torbica od nebeljenog platna ili jute i znaka mira („Solomonovo slovo”).
IX / 8
Sećam se kako sam se sa sestrom negde sredinom 70-ih uputio stopom na zapadnu granicu u susret roditeljima, koji su se vraćali iz Nemačke. U Rozvadovu su nas uhapsili i odveli u kasarnu gde nas je čuvao vojnik sa automatskom puškom.
IX / 9
Sećam se kako sam jednom sa dvojicom drugova bio na logorovanju na planini Vihorlat i kako nam se u jednoj kafani obratio lokalni „taster” želeći da zna ko je od nas glavni u grupi.
IX / 10
Sećam se kako sam jednom sa drugaricom bio na logorovanju u Bugarskoj i kako su nas kod grčke granice zadržali bugarski vojnici i odveli u kasarnu. Sećam se oficira koji nam je govorio da ne treba da se motamo tako blizu granice, jer su nekoliko kilometara odatle imperijalisti i imaju mnogo tenkova. Sećam se da nas je oslovljavao samo imenima koja je pročitao u pasošima.
IX / 11
Sećam se da je otac imao pacijenta koji nam je nabavljao devizne kvote za putovanje u inostranstvo. Sećam se da je jednom za večerom otac rekao da ima novog pacijenta koji bi nam možda nabavio devizne kvote. Sećam se da je mama rekla: „Stvarno? A, gde?”
IX / 12
Sećam se da sam za devizne kvote podnosio molbu četrnaest puta i da sam ih dobio dva puta: sedamdeset četvrte i sedamdeset devete.
IX / 13
Sećam se da sam tokom raspusta u Francuskoj muvao devojke tako što sam im govorio: „Ja sam iz Čehoslovačke i rado bih spavao sa Vama”. Sećam se da je to prolazilo: one bi prvo pitale za političku situaciju u zemlji.
IX / 14
Sećam se pesme sa logorovanja: „Godina četrdeset deveta” i refrena: „Ja kao stari vagabund idem po ovom svetu / ja Tom, koji pamtim godinu četrdeset devetu”. Ali redovno se pevalo: „Ja kao stari vagabund izbegavam državu ovu / ja Tom, koji dobro pamtim godinu šezdeset osmu”.
IX / 15
Sećam se kazne koju sam morao da platim jer sam prespavao u praznom vagonu na stanici u Češkim Buđejovicama. Sećam se da kod sebe nisam imao traženih sto kruna i da mi je „rešenje o kazni” stiglo poštom kući. Sećam se rečenice: „Prestup imenovanog je dokazan priznanjem prestupnika i utvrđivanjem organa ŽSJB-a (Železnička straža javne bezbednosti).
IX / 16
Sećam se naziva logorskih naselja: Alabama, Montana, Oregon, Fort Vilijams, Grin Vagrants, Blek Hauks, Društvo podignutih štapova, El Paso.
*
Sećam se da je železnička Centralna stanica izvesno vreme bila jedino mesto u Pragu gde su se prodavali sladoledi na štapićima „miša”. Sećam se da je o čoveku koji je prodavao te sladolede (stajao je u ulaznom holu sa desne strane), neko rekao da je „otpušteni doktor”.
X / 2
Sećam se uličnog prodavača novina iz podzemnog prolaza na Vaclavskom trgu, koji je uzvikivao naslove i propraćivao ih zabavnim komentarima. Sećam se kako su se oko njega stvarale grupice slušalaca.
X / 3
Sećam se da je jednom uzvikivao: „Ko je ubio staricu?”
X / 4
Sećam se da mi je do ludila išao na živce.
X / 5
Sećam se kako su me jednog dana potpuno prenerazila nakaradnost naziva novina „Rude pravo” („Crveno pravo”) i „Slobodna reč”.
X / 6
Sećam se novogodišnjih govora Svobode i Husaka. Sećam se da je Husak3 govorio na češkom.
X / 7
Sećam se da je Štrougal bio „inteligentan”.
X / 8
Sećam se vica: Šta se desilo 1875. godine? – Lenjin je napunio pet godina.
X / 9
Sećam se da su se za Prvi maj ljudi „radovali”.
X / 10
Sećam se parola „Za lepše sutra”, „Svi kao jedan!”, „Gradi mir!”
X / 11
Sećam se natpisa „Nikada nećemo zaboraviti!”, „Sa Sovjetskim Savezom za večita vremena”, „Sovjetski Savez – prijatelj i savetnik”, „Sovjetski Savez – naš uzor,” „Sovjetski Savez – čvrsti bedem socijalizma”, „SSSR – garancija mira” i „SSSR – mirotvorac”. Sećam se da je naše prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom bilo „neprestano neraskidljivije”.
X / 12
Sećam se da su državni praznici morali da se odrađuju prve naredne subote.
X / 13
Sećam se da u različitim periodima nije bilo moguće nabaviti: pirinač, sočivo, meko brašno, jogurte bez šećera, paradajz, kelerabu, pasulj, teletinu, ovčetinu, koverte A5, koverte A4, uloške, prezervative, božićne svećice, prskalice, kremen za upaljače, punjenja za kineske hemijske, jednobojne pantljike pisaće mašine, indigo, pelir papir, toalet papir, oblande iz Karlovih Vari, tamnobraon boju, tamnozelenu boju, patike, kožne tašne, makaze, kišobrane na rasklapanje, šećer u kockama.
X / 14
Sećam se da u različitim periodima nije bilo moguće nabaviti: krastavce iz Znojma, špagete, džigericu, suvo grožđe, bademe, kondenzovano mleko, sveže mleko, margarin, jaja, so, prašak za veš, eksere.
X / 15
Sećam se poslovice: „Ko ne potkrada državu, potkrada porodicu.”
*
Sećam se „sivog pasoša”.4
XVI / 2
Sećam se da je jednom u „Crvenom pravu” izašlo razmatranje o emigrantima, koji beže sami od sebe, a upravo to nije moguće.
XVI / 3
Sećam se da su ljudi upisivali svoju decu na rang-listu za društvene stanove čim bi se rodila. Sećam se kako su međusobno potkazivali jedni druge da imaju mnogo velike stanove. Sećam se da se za to govorilo „imati višak stambenog prostora”.
XVI / 4
Sećam se da je jedna moja poznanica imala kod kuće cenovnik mita: koliko treba da dâ automehaničaru za taj i taj obavljeni posao, koliko službenici iz SNO-a (Sreski narodni odbor), koliko poznanici iz Čedoka (Čehoslovačka putnička agencija), koliko doktorima.
XVI / 5
Sećam se da otac jednom nije hteo da primi novac („malu pažnju”) od jedne pacijentkinje. Sećam se da mu se zahvaljivala i govorila da nije tako mislila. Ubrzo potom je našla drugog doktora a kod oca se više nije pojavila.
XVI / 6
Sećam se poslovice „Ko se mnogo posla lati, život sebi krati”. Sećam se da se za lagodan posao govorilo NEVES (nema velikog sranja) ili NENIS (nema nikakvog sranja).
XVI / 7
Sećam se da su se radnici fabrike teretnih vozila „Tatra” iz Koprivnje bili svečano obavezali da će da proizvedu deset šasija više, u čast leta u kosmos Vladimira Remeka.
XVI / 8
Sećam se da je let Vladima Remeka bio najlepši poklon našim ženama za 8. mart.
XVI / 9
Sećam se da je najviše foka na svetu živelo u Ohotskom moru.
*
Sećam se natpisa „Na čelu sa Komunističkom partijom Čehoslovačke za dalje jačanje životnih sigurnosti”.
XX / 2
Sećam se da su 28. oktobra ’88. na Vaclavskom trgu demonstrirali „deklasirani pojedinci” i još pozivali na okupljanje deo omladine.
XX / 3
Sećam se Vlaste Hramostove i Marte Kubišove5 na Škroupovom trgu decembra ’88.
XX / 4
Sećam se da se na demonstracijama uzvikivalo „Ljudska prava, ljudska prava!”
XX / 5
Sećam se da je neki čovek prolazio tuda i pitao da li to već prodaju novogodišnje jelke.
*
Sećam se smrti Pavela Vonke.6
XXI / 2
Sećam se sahrane Jana Palaha. Sećam se vesti o smrti Jana Zajica.7
XXI / 3
Sećam se da je Pavel Vonka umro od plućne embolije usled tromboze i otkazivanja rada srca.
XXI / 4
Sećam se da je 1989. godine u Čehoslovačkoj bilo preko milion i po članova KPČ-a (Komunistička partija Čehoslovačke).
*
Sećam se natpisa iz novembra ’89: „Miloš je gotov”8, „Na Sv. Stefana bez Štjepana”9, „Jakeš preko koša”, „Karel Got10 je sa nama”, „Ne damo da nas prevarite”, „Ni vikendom se nećemo zaustaviti”.
XXII / 2
Sećam se kako su ljudi zveckali ključevima. Sećam se povika: „Gotovo je”, „Slobodu, slobodu”, „ Živeli glumci”, „Ne plašite se više”, „Budimo disciplinovani” i „Poštujte saobraćajne znake!”
XXII / 3
Sećam se da je radio Slobodna Evropa javljao da sukobi sa policijom imaju za posledicu najmanje tri ili četiri žrtve.
*
Sećam se da je otac redovno slušao Glas Amerike.
XXIII / 2
Sećam se da je otac sukcesivno pušio cigarete marke: Partizanka, Globus, Start, Klej, i Petra.
*
Sećam se Ša-la-la-la-li.
„Godine dvadeset i četiri” se nadovezuju na eksperimente Džoa Breinarda (I Remember, 1970) i Žorža Pereka (Je me souviens, 1978).
(S češkog prevela Snežana Popović)
1. Janoš Kadar je bio komunistički predsednik Mađarske; J. Kolder je bio češki komunistički funkcioner
u periodu Praškog proleća; L. Brežnjev je bio predsednik SSSR-a.
2. A. Indra je bio češki komunistički funkcioner.
3. Husak je bio Slovak.
4. Sivi pasoš je bio poseban pasoš koji je važio samo za SFRJ.
5. Glumici V. Hramostovoj i pevačici M. Kubišovoj su bili posle 1968. g. zabranjeni javni nastupi.
6. Pavel Vonka je umro usled mučenja u komunističkom zatvoru.
7. Jan Zajic se zapalio ubrzo posle Jana Palaha 1969. g. u znak protesta protiv ruske okupacije.
8. Miloš Jakeš je poslednji predsednik Komunističke partije Čehoslovačke u periodu pre baršunaste revolucije.
9. V. Štjepan je bio predsednik praške organizacije KP u periodu baršunaste revolucije.
10. Poznati češki šlager pevač.
I / 2
Sećam se „jelovnika” na praškim zidovima iz šezdeset osme i nekih jela: mađarski gulaš a la Kadar, tatarski biftek a la Kolder i Brežnjevljev mozak u sopstvenom sosu.1
I / 3
Sećam se da je Kolder (ili Indra?)2 stanovao malo dalje od nas u Antonjinskoj ulici u Holešovicama.
I / 4
Sećam se Vlaste Trešnjaka na Maloj sceni na „stubu srama”. Sećam se da je pevao dve pesme.
I / 5
Sećam se stiha jedne od pesama: Kosa po zemlji zviždi. Sećam se da sam tu pesmu znao celu napamet i da sam je jednom pevao drugu, ali umesto „kosa po zemlji zviždi”, zapevao sam nehotice „koza po zemlji zviždi”.
I / 6
Sećam se da je „stub srama” bio svake srede i da je ulaznica koštala dve krune. Sećam se da je bio zabranjen za one ispod petnaest godina. Sećam se kako nije bilo teško preskočiti ogradu i pomešati se sa gomilom.
I / 7
Sećam se da sam brkao reči „nedostupan” i „nedozvoljen”.
I / 8
Sećam se časopisa „Petar i Lucija”.
I / 9
Sećam se kako smo drug i ja šezdeset osme u drogeriji u ulici Heroja Dukle krali dimne bombe, a onda ih na Letni palili i bacali na ruske tenkove.
I / 10
Sećam se kako su se vojnici plašili. Sećam se da su jednom odjeknule neke komande pa su vojnici legli na zemlju sa ispruženim automatskim puškama.
I / 11
Sećam se da smo bežali odatle, a potom se nekoliko sati skrivali u Muzeju tehnike i dogovarali kako ćemo jedan drugome da posvedočimo lažna imena i adrese.
I / 12
Sećam se kako sam sa ocem išao ulicama Heroja Dukle i Branitelja mira i kako smo čitali antiokupacione natpise po zidovima. Sećam se da je oca to zabavljalo.
I / 13
Sećam se kako je otac tražio dečji časopis „Majčinu dušicu”, u kome je bila antiruska pesma. Na trafici u ulici Branitelja mira nisu ga više imali, ali prodavačica se „značajno osmehnula”.
I / 14
Sećam se kako mi je mnogo godina kasnije neko rekao da je pesma bila od Jiržija Pištore.
I / 15
Sećam se hokejaške utakmice protiv SSSR-a iz šezdeset devete i imena igrača Suhi, Nedomanski, Holik Jirži i Holik Jaroslav, Dzurila. Sećam se rezultata 2:0 i 4:3.
I / 16
Sećam se jedne druge hokejaške utakmice protiv SSSR-a (1978?), koja se igrala u Švajcarskoj na stadionu punom čeških emigranata koji su skandirali „Idi kući, Ivane!”. Sećam se da su na televiziji i radiju prestali da emituju ton a beživotan glas iz studija je uz blagi eho-efekat komentarisao ostatak utakmice.
I / 17
Sećam se da je Nedomanski kasnije emigrirao u Kanadu.
I / 18
Sećam se da su hokejaški navijači govorili o „crvenoj konjici” – navalnom redu nekog kanadskog kluba koji su činili emigranti iz Čehoslovačke i SSSR-a.
*
Sećam se da smo na haubama prašnjavih automobila pisali SVINJO i OPERI OVO, KONJU.
VII / 2
Sećam se kako smo imali običaj da sedimo na gelenderu ispred škole i kako nam je jednom neki čovek rekao da ograda nije tu „za sedenje”.
VII / 3
Sećam se da je u tramvajima bilo 24 mesta za sedenje i 138 mesta za stajanje. Sećam se da je kod ovog 138 bivala nekad rukom dopisana nula.
VII / 4
Sećam se kako sam sa drugovima sedeo na trotoaru na Vaclavskom trgu, kako su došli policajci, prokontrolisali nas i primorali da ustanemo.
VII / 5
Sećam se kako sam sa drugovima sedeo na trotoaru na Karlovom mostu, kako su došli policajci, legitimisali nas i primorali da ustanemo.
VII / 6
Sećam se kako sam jednom stajao ispred apoteke na Štrosmajerovom trgu naslanjajući se na gelender, kako su pored prolazili policajci i kroz prozor mi nagovestili da se ne naslanjam, kako sam se pravio da ne shvatam, kako su izašli, legitimisali me i rekli da ograda nije tu „za to”.
VII / 7
Sećam se da se naziv policijskih stanica – „VB” čitao kao „peta be” i „univerzitet Vasila Prvog”.
VII / 8
Sećam se da je reč „organ” izazivala različite sarkazme.
VII / 9
Sećam se da nisam onanisao, već „masturbirao”. Sećam se da sam u tome zapažao nekakvu razliku.
VII / 10
Sećam se da sam izbegavao reč „privremen” i u principu govorio „prolazan”. Sećam se da mi se taj refleks održao sve do osamdesetih.
VII / 11
Sećam se da su šezdeset osme neki ljudi govorili da se neće šišati ni brijati dok se Rusonje ne povuku.
VII / 12
Sećam se da je bilo ljudi koji „iz principa” nisu pomerili kazaljke na satovima, kada je u Čehoslovačkoj uvedeno letnje računanje vremena.
VII / 13
Sećam se da je u „Crvenom pravu” izašao članak s naslovom „Letnje računanje vremena – nova garancija uspeha”.
VII / 14
Sećam se markera za stranice na kome je pisalo: „Posle posla knjiga”! Sećam se markera za stranice na kom je bilo napisano: „Znaš li činove pripadnika Službe narodne bezbednosti?” Sećam se markera za stranice na kome je pisalo: „Napredna knjiga – savetnik, vaspitač i organizator radnika”. Sećam se apela „Uz reklamaciju predaj ovaj kontrolni listić”.
VII / 15
Sećam se da je na poleđini risa papira A4 od 500 listova bila etiketa: „Papir za beskonačno štampanje”. Sećam se da sam jednom u knjižari zatražio „dva svežnja papira za beskonačno štampanje” i da me nisu razumeli.
VII / 16
Sećam se da sam jednom za rođendan dobio broj „Praških večernjih novina” iz dana mog rođenja i sećam se naslova: „Danas će se pojaviti kometa” i „Borba protiv mangupa će se pojačati”. Sećam se da su dali povod za porodične šale.
VII / 17
Sećam se socijalističkog morala, socijalističkih shvatanja, socijalističke masovne proizvodnje, širokih radničkih masa, pobedničkih radničkih masa, socijalizma sa ljudskim licem, blistave
budućnosti, svetle budućnosti, budućnosti koja počiva samo i jedino u našim rukama, sutrašnjice koja je na dohvatu, našeg shvatanja sveta, nesalomljive volje radnika, radničke inteligencije, radničkih masa, deklasiranih pojedinaca, antisocijalističkih elemenata, večitih gunđala, ogorčenih revanšista, desničarskih oportunista kojima neće cvetati ruže, smrtnih neprijatelja našeg socijalističkog sistema, bolesnih izdanaka socijalizma, dela omladine.
VII / 18
Sećam se natpisa iz javnih klozeta: „I tebi curi?” „To je sranje!” „Popišaj se na to!” i „Zovi Pavel”.
*
Sećam se da u školi nismo smeli da nosimo satove, jer je to bilo neprikladno.
IX / 2
Sećam se, kada bi neko došao u školu sa rukom ili nogom u gipsu, ceo razred je morao na njemu da se potpiše.
IX / 3
Sećam se vremena kada su kratke nogavice prestale da budu moderne i kada se podrugljivo govorilo: „Čekaš li to poplavu?”
IX / 4
Sećam se rečenice Duga kosa – kratka pamet. Sećam se da je u Hermanovoj ulici visio taj natpis na oglasnoj tabli Centra za agitaciju. Sećam se kako sam jednom sa drugom tamo na staklo prilepio portret Marksa.
IX / 5
Sećam se kada je prestalo da se piše „filosofija” i „president” '69 počelo da se piše filozofija i prezident... Sećam se kada je tokom Foklandskog rata počeo u medije da prodire naziv Malvinska ostrva. Sećam se kada je odjednom počelo da se piše SRN (Savezna Republika Nemačka) umesto NSR (Nemačka Savezna Republika).
IX / 6
Sećam se da je u ulici Branitelja mira bio bistro kojeg su šezdesetih godina preimenovali u „bistar”, a krajem sedamdesetih opet vratili na „bistro”.
IX / 7
Sećam se da je moja sestra nosila zvoncare. Sećam se šuškavaca, batikovanih majica, hipi torbica od nebeljenog platna ili jute i znaka mira („Solomonovo slovo”).
IX / 8
Sećam se kako sam se sa sestrom negde sredinom 70-ih uputio stopom na zapadnu granicu u susret roditeljima, koji su se vraćali iz Nemačke. U Rozvadovu su nas uhapsili i odveli u kasarnu gde nas je čuvao vojnik sa automatskom puškom.
IX / 9
Sećam se kako sam jednom sa dvojicom drugova bio na logorovanju na planini Vihorlat i kako nam se u jednoj kafani obratio lokalni „taster” želeći da zna ko je od nas glavni u grupi.
IX / 10
Sećam se kako sam jednom sa drugaricom bio na logorovanju u Bugarskoj i kako su nas kod grčke granice zadržali bugarski vojnici i odveli u kasarnu. Sećam se oficira koji nam je govorio da ne treba da se motamo tako blizu granice, jer su nekoliko kilometara odatle imperijalisti i imaju mnogo tenkova. Sećam se da nas je oslovljavao samo imenima koja je pročitao u pasošima.
IX / 11
Sećam se da je otac imao pacijenta koji nam je nabavljao devizne kvote za putovanje u inostranstvo. Sećam se da je jednom za večerom otac rekao da ima novog pacijenta koji bi nam možda nabavio devizne kvote. Sećam se da je mama rekla: „Stvarno? A, gde?”
IX / 12
Sećam se da sam za devizne kvote podnosio molbu četrnaest puta i da sam ih dobio dva puta: sedamdeset četvrte i sedamdeset devete.
IX / 13
Sećam se da sam tokom raspusta u Francuskoj muvao devojke tako što sam im govorio: „Ja sam iz Čehoslovačke i rado bih spavao sa Vama”. Sećam se da je to prolazilo: one bi prvo pitale za političku situaciju u zemlji.
IX / 14
Sećam se pesme sa logorovanja: „Godina četrdeset deveta” i refrena: „Ja kao stari vagabund idem po ovom svetu / ja Tom, koji pamtim godinu četrdeset devetu”. Ali redovno se pevalo: „Ja kao stari vagabund izbegavam državu ovu / ja Tom, koji dobro pamtim godinu šezdeset osmu”.
IX / 15
Sećam se kazne koju sam morao da platim jer sam prespavao u praznom vagonu na stanici u Češkim Buđejovicama. Sećam se da kod sebe nisam imao traženih sto kruna i da mi je „rešenje o kazni” stiglo poštom kući. Sećam se rečenice: „Prestup imenovanog je dokazan priznanjem prestupnika i utvrđivanjem organa ŽSJB-a (Železnička straža javne bezbednosti).
IX / 16
Sećam se naziva logorskih naselja: Alabama, Montana, Oregon, Fort Vilijams, Grin Vagrants, Blek Hauks, Društvo podignutih štapova, El Paso.
*
Sećam se da je železnička Centralna stanica izvesno vreme bila jedino mesto u Pragu gde su se prodavali sladoledi na štapićima „miša”. Sećam se da je o čoveku koji je prodavao te sladolede (stajao je u ulaznom holu sa desne strane), neko rekao da je „otpušteni doktor”.
X / 2
Sećam se uličnog prodavača novina iz podzemnog prolaza na Vaclavskom trgu, koji je uzvikivao naslove i propraćivao ih zabavnim komentarima. Sećam se kako su se oko njega stvarale grupice slušalaca.
X / 3
Sećam se da je jednom uzvikivao: „Ko je ubio staricu?”
X / 4
Sećam se da mi je do ludila išao na živce.
X / 5
Sećam se kako su me jednog dana potpuno prenerazila nakaradnost naziva novina „Rude pravo” („Crveno pravo”) i „Slobodna reč”.
X / 6
Sećam se novogodišnjih govora Svobode i Husaka. Sećam se da je Husak3 govorio na češkom.
X / 7
Sećam se da je Štrougal bio „inteligentan”.
X / 8
Sećam se vica: Šta se desilo 1875. godine? – Lenjin je napunio pet godina.
X / 9
Sećam se da su se za Prvi maj ljudi „radovali”.
X / 10
Sećam se parola „Za lepše sutra”, „Svi kao jedan!”, „Gradi mir!”
X / 11
Sećam se natpisa „Nikada nećemo zaboraviti!”, „Sa Sovjetskim Savezom za večita vremena”, „Sovjetski Savez – prijatelj i savetnik”, „Sovjetski Savez – naš uzor,” „Sovjetski Savez – čvrsti bedem socijalizma”, „SSSR – garancija mira” i „SSSR – mirotvorac”. Sećam se da je naše prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom bilo „neprestano neraskidljivije”.
X / 12
Sećam se da su državni praznici morali da se odrađuju prve naredne subote.
X / 13
Sećam se da u različitim periodima nije bilo moguće nabaviti: pirinač, sočivo, meko brašno, jogurte bez šećera, paradajz, kelerabu, pasulj, teletinu, ovčetinu, koverte A5, koverte A4, uloške, prezervative, božićne svećice, prskalice, kremen za upaljače, punjenja za kineske hemijske, jednobojne pantljike pisaće mašine, indigo, pelir papir, toalet papir, oblande iz Karlovih Vari, tamnobraon boju, tamnozelenu boju, patike, kožne tašne, makaze, kišobrane na rasklapanje, šećer u kockama.
X / 14
Sećam se da u različitim periodima nije bilo moguće nabaviti: krastavce iz Znojma, špagete, džigericu, suvo grožđe, bademe, kondenzovano mleko, sveže mleko, margarin, jaja, so, prašak za veš, eksere.
X / 15
Sećam se poslovice: „Ko ne potkrada državu, potkrada porodicu.”
*
Sećam se „sivog pasoša”.4
XVI / 2
Sećam se da je jednom u „Crvenom pravu” izašlo razmatranje o emigrantima, koji beže sami od sebe, a upravo to nije moguće.
XVI / 3
Sećam se da su ljudi upisivali svoju decu na rang-listu za društvene stanove čim bi se rodila. Sećam se kako su međusobno potkazivali jedni druge da imaju mnogo velike stanove. Sećam se da se za to govorilo „imati višak stambenog prostora”.
XVI / 4
Sećam se da je jedna moja poznanica imala kod kuće cenovnik mita: koliko treba da dâ automehaničaru za taj i taj obavljeni posao, koliko službenici iz SNO-a (Sreski narodni odbor), koliko poznanici iz Čedoka (Čehoslovačka putnička agencija), koliko doktorima.
XVI / 5
Sećam se da otac jednom nije hteo da primi novac („malu pažnju”) od jedne pacijentkinje. Sećam se da mu se zahvaljivala i govorila da nije tako mislila. Ubrzo potom je našla drugog doktora a kod oca se više nije pojavila.
XVI / 6
Sećam se poslovice „Ko se mnogo posla lati, život sebi krati”. Sećam se da se za lagodan posao govorilo NEVES (nema velikog sranja) ili NENIS (nema nikakvog sranja).
XVI / 7
Sećam se da su se radnici fabrike teretnih vozila „Tatra” iz Koprivnje bili svečano obavezali da će da proizvedu deset šasija više, u čast leta u kosmos Vladimira Remeka.
XVI / 8
Sećam se da je let Vladima Remeka bio najlepši poklon našim ženama za 8. mart.
XVI / 9
Sećam se da je najviše foka na svetu živelo u Ohotskom moru.
*
Sećam se natpisa „Na čelu sa Komunističkom partijom Čehoslovačke za dalje jačanje životnih sigurnosti”.
XX / 2
Sećam se da su 28. oktobra ’88. na Vaclavskom trgu demonstrirali „deklasirani pojedinci” i još pozivali na okupljanje deo omladine.
XX / 3
Sećam se Vlaste Hramostove i Marte Kubišove5 na Škroupovom trgu decembra ’88.
XX / 4
Sećam se da se na demonstracijama uzvikivalo „Ljudska prava, ljudska prava!”
XX / 5
Sećam se da je neki čovek prolazio tuda i pitao da li to već prodaju novogodišnje jelke.
*
Sećam se smrti Pavela Vonke.6
XXI / 2
Sećam se sahrane Jana Palaha. Sećam se vesti o smrti Jana Zajica.7
XXI / 3
Sećam se da je Pavel Vonka umro od plućne embolije usled tromboze i otkazivanja rada srca.
XXI / 4
Sećam se da je 1989. godine u Čehoslovačkoj bilo preko milion i po članova KPČ-a (Komunistička partija Čehoslovačke).
*
Sećam se natpisa iz novembra ’89: „Miloš je gotov”8, „Na Sv. Stefana bez Štjepana”9, „Jakeš preko koša”, „Karel Got10 je sa nama”, „Ne damo da nas prevarite”, „Ni vikendom se nećemo zaustaviti”.
XXII / 2
Sećam se kako su ljudi zveckali ključevima. Sećam se povika: „Gotovo je”, „Slobodu, slobodu”, „ Živeli glumci”, „Ne plašite se više”, „Budimo disciplinovani” i „Poštujte saobraćajne znake!”
XXII / 3
Sećam se da je radio Slobodna Evropa javljao da sukobi sa policijom imaju za posledicu najmanje tri ili četiri žrtve.
*
Sećam se da je otac redovno slušao Glas Amerike.
XXIII / 2
Sećam se da je otac sukcesivno pušio cigarete marke: Partizanka, Globus, Start, Klej, i Petra.
*
Sećam se Ša-la-la-la-li.
„Godine dvadeset i četiri” se nadovezuju na eksperimente Džoa Breinarda (I Remember, 1970) i Žorža Pereka (Je me souviens, 1978).
(S češkog prevela Snežana Popović)
1. Janoš Kadar je bio komunistički predsednik Mađarske; J. Kolder je bio češki komunistički funkcioner
u periodu Praškog proleća; L. Brežnjev je bio predsednik SSSR-a.
2. A. Indra je bio češki komunistički funkcioner.
3. Husak je bio Slovak.
4. Sivi pasoš je bio poseban pasoš koji je važio samo za SFRJ.
5. Glumici V. Hramostovoj i pevačici M. Kubišovoj su bili posle 1968. g. zabranjeni javni nastupi.
6. Pavel Vonka je umro usled mučenja u komunističkom zatvoru.
7. Jan Zajic se zapalio ubrzo posle Jana Palaha 1969. g. u znak protesta protiv ruske okupacije.
8. Miloš Jakeš je poslednji predsednik Komunističke partije Čehoslovačke u periodu pre baršunaste revolucije.
9. V. Štjepan je bio predsednik praške organizacije KP u periodu baršunaste revolucije.
10. Poznati češki šlager pevač.
понедељак, 9. август 2010.
Poljubac kičme
Noć se zaglavila u tvom potiljku
Dahom rasterujem lepršave čuvare
Predala se napućenosti i kapima pljuvačke
Pršljeni su se zbijali i opuštali
Koža zadrhti između lopatica
Vetrovi ujedaju za bradu
Otvorilo se polje lutalica
Ruke ti gužvaju prvobitnu misao
Oznojena želja odvaja te od postelje
Ne dižem glavu reči su nestale
U udolini večnost drema
O , kako se popeti uz blage padine ponosa
Doseći kraj u tajanstvenom klancu
Videti cvet u začetku
I pevati o nerođenom mirisu
Dahom rasterujem lepršave čuvare
Predala se napućenosti i kapima pljuvačke
Pršljeni su se zbijali i opuštali
Koža zadrhti između lopatica
Vetrovi ujedaju za bradu
Otvorilo se polje lutalica
Ruke ti gužvaju prvobitnu misao
Oznojena želja odvaja te od postelje
Ne dižem glavu reči su nestale
U udolini večnost drema
O , kako se popeti uz blage padine ponosa
Doseći kraj u tajanstvenom klancu
Videti cvet u začetku
I pevati o nerođenom mirisu
недеља, 18. јул 2010.
Poljubac bez anestezije
Beli se jutro u tvojim ustima
Dva nemira se zakačila na jeziku
Usne ne propuštaju vazduh
Sa obraza ti žudnja nedostižno
curi niz vrat pulsirajući u trag
do podnožja dečjeg sna
neosunčanih predela
O, kako rebra ostavljaju slike
Na vrhovima nerava vihora
ustalasalo more razbija ga o pupak
niz nežne padine kliče sokovima nara
O , kako je lepo odmoriti na
Unutrašnjoj strani bedra
Skriti se za tren ispod kolena
I polako kliziti do pete
Zalutati među krugove stopala
Iznenaditi mali prst
I probuditi se
Dva nemira se zakačila na jeziku
Usne ne propuštaju vazduh
Sa obraza ti žudnja nedostižno
curi niz vrat pulsirajući u trag
do podnožja dečjeg sna
neosunčanih predela
O, kako rebra ostavljaju slike
Na vrhovima nerava vihora
ustalasalo more razbija ga o pupak
niz nežne padine kliče sokovima nara
O , kako je lepo odmoriti na
Unutrašnjoj strani bedra
Skriti se za tren ispod kolena
I polako kliziti do pete
Zalutati među krugove stopala
Iznenaditi mali prst
I probuditi se
среда, 14. јул 2010.
Храброст
Потражиће те они без трага што остају
без гласа што хоће тебе да зову у бисерну ноћ
где вода настаје за усне заробљене отворима боца
у свом спасењу што ће пољубац пући и ти прећутаћеш
Завезаћеш хаљину међу ногама
зајахати бачву вина и одлетети у загрљај сусрету
склоном да те прогута у часу коме си се надала
мислећи да је далеко а он је у теби створио нову жудњу
Заборавиш ли на замишљеност и смиреност рибара
што на обалама стрпљење троше исклизнућеш из руку
Не стиди се посртања у цветњаку ђубришту слика
у мислима робова облака снежних што ланце љубе
у стајама где се ждребе трагови времена прогањајућег
Не отимај се стидности у теби што жели да остане
и сведочи о твојој храбрости и смелости да је сачуваш
без гласа што хоће тебе да зову у бисерну ноћ
где вода настаје за усне заробљене отворима боца
у свом спасењу што ће пољубац пући и ти прећутаћеш
Завезаћеш хаљину међу ногама
зајахати бачву вина и одлетети у загрљај сусрету
склоном да те прогута у часу коме си се надала
мислећи да је далеко а он је у теби створио нову жудњу
Заборавиш ли на замишљеност и смиреност рибара
што на обалама стрпљење троше исклизнућеш из руку
Не стиди се посртања у цветњаку ђубришту слика
у мислима робова облака снежних што ланце љубе
у стајама где се ждребе трагови времена прогањајућег
Не отимај се стидности у теби што жели да остане
и сведочи о твојој храбрости и смелости да је сачуваш
Вир
Познајемо ли се довољно да изморену душу
окрепимо на концерту за виолину и виолончело
удахнемо мирис једно другог на развалини времена
и да оно пева криком обичног живота
Познајемо ли се искрено да шапат тајни завезан у
мараму поклонимо и да нико за то не сазна
на броду опијености и сласти и једино са лепотом
у бродолому дно мора да красимо у сну дубоком
Познајемо ли се добро да веровати не морамо у веровање
казаљки што временом се игра или га у зид закива
Упознамо ли се очи црне нека покупе боје дана
узнесена музика вечери складом нека уши заглуши
усне приљубљене уз стакло нека фреска постану
Последњи покушај остави неком другом ко ће поћи
истим путем да схвати хладан вир и извора немир
окрепимо на концерту за виолину и виолончело
удахнемо мирис једно другог на развалини времена
и да оно пева криком обичног живота
Познајемо ли се искрено да шапат тајни завезан у
мараму поклонимо и да нико за то не сазна
на броду опијености и сласти и једино са лепотом
у бродолому дно мора да красимо у сну дубоком
Познајемо ли се добро да веровати не морамо у веровање
казаљки што временом се игра или га у зид закива
Упознамо ли се очи црне нека покупе боје дана
узнесена музика вечери складом нека уши заглуши
усне приљубљене уз стакло нека фреска постану
Последњи покушај остави неком другом ко ће поћи
истим путем да схвати хладан вир и извора немир
четвртак, 8. јул 2010.
Poljubac pod anestezijom
Tvoj mali prst na nozi
Ne odgovara na povetarac
Tvoj skočni zglob zauzet je gibanajem
Tvoj list se umiljava samom sebi
Koleno ne uzvraća lutanju jezika
Bedro se izdiglo iznad u neba
Dolina boka usnula je između Amazona i Himelaja
Struk ti se uvija u sopstvenu želju
O, blesavog putovanja do pazuha koje se
Uvuklo u rame
Ruka je rukavac Dunava
Vrat se premišlja u ježenju
Uvo se pretvorilo u zamišljen cvet
Tek obraz polako titra
Izazivajući donju usnu
Sa kojom se jezik spario
Oh, gospodinu zubu se klanjam
Ne odgovara na povetarac
Tvoj skočni zglob zauzet je gibanajem
Tvoj list se umiljava samom sebi
Koleno ne uzvraća lutanju jezika
Bedro se izdiglo iznad u neba
Dolina boka usnula je između Amazona i Himelaja
Struk ti se uvija u sopstvenu želju
O, blesavog putovanja do pazuha koje se
Uvuklo u rame
Ruka je rukavac Dunava
Vrat se premišlja u ježenju
Uvo se pretvorilo u zamišljen cvet
Tek obraz polako titra
Izazivajući donju usnu
Sa kojom se jezik spario
Oh, gospodinu zubu se klanjam
Lakoća podnošenja
Zavidim vam, mladi gospodine. Ne na vašoj mladosti, snazi, energiji, znanju…zavidim vam na bezosećajnosti, umišljenosti, veličini koju sebi pripisujete, proračunatosti i svim drugim stvarima koje ja nisam imao prilike da upoznam i prihvatim. Sigurno je došlo vreme da se čovek menja, da gleda u sebe i za sebe, da smanjuje krug prijatelja, da što duže živi sam, u samoizolaciji, da postane nezavisan od svega i svačega, pa i od samoga sebe. Meni do menjanja nije, voleo bih da priroda čini svoje, ali vaš stav prema prirodi i životu uverava me da priroda ne čini svoje, čim ste joj se vi oteli.
Ne zamerite, mladi gospodine, što ja vas ne razumem onako kako vi sebe razumete.Vi ste stvorili svoj svet u koji ne puštate nikoga, dozvoljavate da se malkice zaviri i to debelo naplaćujete time što od toga stvarate isključivo ličnu korist. Zavirivač od toga nema, baš, ni pet para...Morate shvatiti da način na koji vi razmišljate ima odjeka samo u vama. Zar nije sebično ne reći bagremu da je lepo cvetao, da ima oštre bodlje, da mu je suva i ispucala kora i da negde pri krošnji počinje da trune. Vi se naslađujete unutar sebe lepim i ružnim stvarima. Ne znam kako ih mirite, da li imate fijoke za svaku ponaosob, pa kada vam godi otvarate ih i puštate, al’ opet samo u sebi, da malo zažive, osete skučenu slobodu. Vi ste taj, provereni borac, koji se zalaže za slobodu bez granica.
Zavidim vam, mladi gospodine, što ste sve što znate naučili napamet, ali to samo pokazuje da imate dobru memoriju i ništa više. I ja sam nekada znao naizust 200 telefonskih brojeva, ali sam ih koristio, bilo je efekta, razgovarao sa ljudima, iza svakog broja ostalo je nešto – susret u kafani, šetnja parkom, uteha, lepa želja, žustra rasprava...Iza vas ne ostaje ništa, prazno, beo papir...Vi nemate traga u životu, mladi gospodine. Zabeleženo je jedino da ste rođeni tad i tad, da ste bili uzoran učenik i student, da ste se u poodmaklim godinama zaposlili, i, možda, da imate cenovnik za sve što činite u životu. Zar, naplaćivanje malo duše, ljubavi, sažaljenja, tuge...ne naslućuje materijalizaciju celokupnog vašeg bića, a tako se znate potresti nad siromašnima, mačkama i psima beskućnicima, omrznutim političarima, nevaspitanim vozačima autobusa, bahatim trgovcima...Zavidim vam, mladi gospodine, što to možete ne zavirujući u sebe i ne spominjući svoja zlodela nad sopstvenim ljudskim bićem i prijateljima. Da, pa vi i nemate prijatelje, imate nekolicinu istomišljenika, ispijača tuđe svesti i savesti, lažnih moralista, prekrajača stvarnosti i uterivača budućnosti. Mislite li da vaša peta-šesta nova misao ima smisla - sve će biti dobro samo da nije ovako. Očešte se malo o komšiju, zarazite se nekim virusom u ambulantskoj čekaonici, u redu za dečji dodatak osetite miris nemaštine i volje za život, ne pravdajte se nepotrebno misleći da znate šta drugi misli o vama....Uvidećete da (sve)znanje nepotvrđeno u praksi ne pije vodu, šuplje je, neće ljudi da slušaju, a kamo li da veruju u vašu pamet, u vaše vizionarstvo, u vaš korak ispred sveta.
Zavidim vam, mladi gospodine, što imate tako dugovečno mišljenje o svojoj mladosti. Kada sam bio vaših godina, moja su deca išla u školu. Svakog jutra sam im pripremao doručak, pakovao torbe, oblačio čisto i ispeglano, davao džeparac, proveravao da li su uradila domaći zadatak. Ne zavidim vam, što se osećate mladim, pa i ja se tako osećam u ovim godinama, ali mi pomalo smeta što ne možete i nećete da shvatite da ste bliži mirnijem životu, nego zavođenju šiparica dajući im lažnu nadu, upropašćavajući istinski mlad život. I u tome se ogleda vaša sebičnost. Nemojte tražiti krivca van sebe, što život prolazi, a vi postajete sve nezadovoljniji, nesigurniji, plašljiviji – ne možete iskazati hrabrost, postati junak, ako se ne uhvatite u koštac, prvo sa samim sobom i tek onda sa bićima i pojavama koji vas sputavaju da ostvarite san o drugačijem sebi. Priznaćete da je nezgodno biti višestruka ličnost, radovati se onome što samo vi osećate, smejati se nečemu što je samo za vas smešno i onda se prešaltati na drugi, treći nivo i biti jednostavan, uticajan u normalnom svetu, ozbiljan u stvarnim situacijama, sticati poverenje malih ljudi koje vi sa vaše visine i ne primećujete.
Vi, zapravo, nemate želju da opismenite vašim idejama, znanjima, shvatanjima...nikoga, vi naturate, primoravate, zahtevate idolopoklonstvo, slepo verovanje, a da ne znate ni sami kakvo to ima dejstvo, šta prouzrokuje, da li će nekom biti loše od vaše praznine, skepticizma, ograđivanja, stalnog nezadovoljstva...
Zavidim vam, mladi gospodine, što sa takvom lakoćom podnosite sami sebe.
Leto u provinciji
Sećam se da je leto bilo sunčano, toplo, svečano, druželjubivo, da je imalo svoj početak i kraj, znalo se, dolaskom leta upadali smo u kratke pantalone i šorceve, bez majica, bosi, i nismo ih skidali do poslaka u školu. Temperature su bile umerene, i ne sećam se da je neko izgoreo od Sunca, svi smo bili lepo preplanuli, istrbljeni, prašnjavi i ošišani do glave. Ipak, popodne se moralo odspavati dva sata, tako da od 2 do 4 napolju nije bilo dece. Nije bilo dugotrajnih kiša, samo po koji pljusak bi pokupio prašinu i osvežio glave za nove dečje letnje bitke, hajdučije po obližnjim njivama i voćnjacima. O letovanju nismo razmišljali. More se spominjalo, tu i tamo. Nismo imali predstavu gde se tačno more nalazi, šta se tamo radi, zašto se putuje danima i noćima da se pocrni, kao da nije svejedno to isto uraditi uz Kanal DTD ili Jegričku.
Bio sam najbolji poznavalac mora, ali dugo mi nije bilo jasno zašto ljudi toliko hoće na more, kada ni letnje gluvarenje nije tako loše. Potežu čak iz Poljske, Čehoslovačke, Nemačke, Mađarske, SSSR-a, Austrije…da vide Plavi Jadran, okupaju se koji put i vrate istim putem nazad. Na tom putu svraćali su u obližnju šumicu, pored starog Međunarodnog puta Novi Sad – Subotica, ostajali koji dana, sa auto-prikolicama, razapinjali šatore, ali nisu ulazili u naseljena mesta. Zato smo mi išli njima.
Bojažljivo bi prilazili šumici i sa udaljenosti osmatrali najbolju priliku da im priđemo, zapodenemo razgovor, najčešće sa vršnjacima koji su sa kamperskog mesta gledali u nas, osmehivali se, mahali rukama, penjali se na mlade topole, padali odozgo(da se dopadnemo devojčicama), a kontakt smo, gotovo po pravilu, uspostavljali tako što bi oni šutnuli loptu u našem pravcu i mi im je velikodušno vraćali i zajednički nastavljali igru. Zvali smo ih stranci, kasnije se upoznavali i oslovljavali imenima Jano, Svetlana (Sveta), Jirži, Martin(a), Suzana, Žuža, Sergej, Marija…neka su od imena kojih se sećam, i koja su održavala maštu da jednog dana, po našem dečjem dogovoru, posetimo njihove zemlje i na taj način produbimo prijateljstva. Mi bi kod njih išli zimi na skijanje, a oni preko nas brže bi stizali do mora. Nije se ostvarila naša mašta, ni dogovor. Bilo je po koje pismo, razglednica...i to je bila velika stvar za nas kada poštar donese pismo iz inostranstva. Menjali smo novčiće, oni nama zlote, krune, rublje(češće kopejke), šilinge, forinte, a mi njima naš dinar. Razmenjivali smo i poštanske marke, razglednice, salvete, igračke, stripove, klikere, po koji deo odeće. U šumicu smo donosili od kuće, uz znanje roditelja, hranu – paradajz, krastvace, lubenice, dinje, jaja, očišćene kokoške, mladi kukuruz, a mi smo se oduševljavali njihovim sirom, ribom u konzervi, raznim salamam, hlebom…koji su imali drugačiji ukus i miris od naših sličnih proizvoda.
Kada padne mrak palili bi logorsku vatru, pevali pesme, trčali oko nje kao Indijanci, devojčice se plašile kada bi mi dečaci, kao slučajno, otišli dublje u mrak i na njihovo dozovanje nismo odgovarali. Trebalo je imati petlju zadržati se u mrklini, u šuštanju kukuruza, desetak minuta, zarad isticanja hrabrosti, tapšanja po leđima, jednog poljupca u obraz.. Ponekad bi prespavali u šatoru, ne bi zaspali do ujutro, oni su nas učili svoj jezik, mi njih srpskohrvatski, pitali su, sećam se, koja je reč srpska, koja hrvatska – nismo znali odgovor, za nas je to bio jedan jezik. Oni nisu hteli da spavaju kod nas, savetovano im je da se ne mešaju sa stanovništvom. Stranci su ostavljali sve iza sebe čisto, kao da nisu bili na mestu kampovanja, pomagali smo im da se pakuju, donosili svežu vodu, nosili gume na krpljenje u obližnje imanje…I čekali ih, sedeći na betnoskim branicima pored puta, u povratku kući, da im mašemo, sa voćem za srećan put, da se vidimo još jednom jer naši dogovori nisu zavisili od nas. Retko je bilo da se sa istim prijateljima vidimo i sledeće ili neke naredne godine. Takav je bio život kod njih i kod nas.
I, tako smo dočekivali, ispraćali, radovali se i tugovali, trčali za škodama, trabantima, moskvičima, volgama...u kratkom vremenu osećali miris snega i mora, bez jake žudnje da ih usitinu vidimo, jer draže nam je bilo da nam ih donesu prijatelji iz daleka.
Sa njima je i leto prolazilo i novo dolazilo. Nije bilo priča o odlasku na more, samo sam ja pomalo tugovao kada su me vodili u rodni kraj, zabrinut kako će stranci bez mene.
Пријавите се на:
Постови (Atom)