Rodio sam se, ne znam zašto, niti kako, ne sećam se ni gde je bio taj veličanstveni trenutak, ni ko me je prvi ugledao, pomilovao po glavi, sa kažirpstom i srednjim prstom uhvatio za nejake nožice i prvi pucuno po guzi...ne sećam se ni kako sam reagovao, šta sam tom prilikom rekao...mora da sam žestoko opsovao jer ta dva-tri šamarčića i danas osećam. Posle su mi tek kazali da sam bio jedino muško sa devet prelepih devojčica, izgleda da sam bio veoma ružan.
Kasno sam prohodao. Po onom kršu nije mi padalo na pamet da čim ustanem i krenem razbijem glavu. Svedoka imam na pretek. Zato sam pribegao novoj, samosvojnoj, veštini veslenje po kamenju, iako more nisam video i nisam znao šta je to veslati, ova veština mi je, u lanenoj beloj haljinici, polazila za guzom. Od kamena sam je odlepio kad sam video neobičnu pticu šarenih boja koje su zvale da poletim za njenim tragom. Sve je bilo u skladu, njena pojava je ipak malo odudarala od kamenog sivila i to me je dovodilo do ushićenja da se propnem, da je dohvatim i spoznam bitnost stopala, kolena i kukova. Jednom zalutah u ogromnu šumu gde sam sreo devojčicu u istoj beloj haljinici, pevala je tužnu pesmu o ptici „dodirnula bih tvoje boje al’ su male ruke moje...“ a ja bih za njom ponavaljao dižući ruke u zeleno nebo. I onda sam zapravo progovorio.
Naučio sam jezik zmija „ ssssssss....zzzzzzz....mmmm...“ , da ih gledam pravo u oči i ne dišem kad sa kamena zaprete nežnim ugrizom, visoko uzdignute glave, raširenih čeljusti, ne da bi naškodile okolini već da bi se odbranile od onih koji ne znaju njhov jezik. Naučio sam govor kamena „ cong....cing....cang...tuuup...lup....“, onog kamena, što se čitavu večnost druži sa crvenom zemljom i čiji miris posle kiše nozdrve vuče u budućnost. Kamen me je naučio da hodam i govorim. Naveo me je da sretnem još jednu devojčicu, u beloj haljinici duge zlataste kose, među belim, tek rođenim, jaganjcima. Sedela je na kamenu obraslom travom i tepala jagnjadima, utopljavajućii ih u naručju, „ anđeli majušni...anđeli tanjušni...“. Nisam ništa ponavaljao, al’ sam zapamtio.
U toj čistoti mi se na potiljku zatrovala krv. Niko da kaže šta se zbiva, odakle nesnosni svrab. Baka je govorila da me je neko urekao dok sam bio sa pticom, zmijama, jagnjadima, devojčicama, kamenjem...neko je pomislio zlo i da ga „vrag odnio...“. Bolnica je bila jedini lek iako je baka imala stotine melema, najlekovitiji su bili njen tihi glas i nežno milovanje. Krv mi nije dala da spavam s’ muškima, bežao sam u sobu kod dvanaest devojčica, zavlačio se u krvete i ćutao, i , niko nije mogao da me nađe...i u belim haljinicama šetali bi kroz borove i čemprese, pevali neku pesmu koje ne mogu da se setim jer je odletela sa jednom devojčicom za bojama ptice, u plavo nebo....Otac mi je laktove učvrstio kartonom, u kom su pakovane konzerve goveđeg mesa, da ne češem potiljak, da ne procuri zatrovana krv, da se ne setim devojčice u beloj haljinici.
A, sećam se.
I , srešćemo se.
